Лк. 17:12-19
12. И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека,
13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас!
14. И видевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише.
15. А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа.
16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари Му. И тај беше Самарјанин.
17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица?
18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?
19. И рече му: Устани и иди; вера твоја спасла те је.
„У време док су губави ишли к свештеницима и успут видели да су исцељени, један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге Његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин (Лк. 17; 165-16). Прекрасно је рекао Пророк-Псалмопојац о тадашњем јудејском народу: Нема никога разумног, нема никога да тражи Бога, сви су зашли, сви се покварили (в. Пс. 14; 2-3). Ако, дакле, деветорица, који су од Христа примили тако велико доброчинство и видели тако велико чудо какво се на њима извршило, нису разумели да је Исус Бог, нити су се вратили да би га пронашли, да би га прославили и заблагодарили, шта се онда може мислити о осталима? Самарјанин, који је пореклом Асирац јер они отуда потичу, једини је од оне десеторице губавих што, разумевши чудо и добивши тражено доброчинство, познаје у Исусу Христу Бога и сазрева за веру. Он се вратио да искаже своју захвалност и веру и све је то пропратио одговарајућим поступцима, односно пред свима је пао пред ноге свог Доброчинитеља и прославио Га као истинитог Бога Који му је подарио очишћење. Господ је, међутим, пред свима што су ту стајали, упитао: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Не нађе се ниједан да прослави Бога (ст. 17-18), иако их је зато и исцелио, односно да би добили слободу делања и општења са Његовим следбеницима, а затим достигли и исцељење душе и прославили Исцелитеља душа и тела. Они, међутим, нису дошли да би прославили Бога. Каква несрећа! Из овога можемо видети да и ми од тога страдамо. Христос нас је очистио од оног првог проклетства које је на нама лежало као губа, будући чак погубније и мрскије него свака губа, јер је болест са тела прешла и на душу. Иако смо очишћени Христом, добивши од Њега нашу природу исто онако чисту каква је била и у почетку, нисмо Му се присајединили прослављајући Га врлинским животом него се опет, услед проклетих и безаконих дела, удаљујемо од Њега, као што каже Давид: Безбожници неће изаћи пред очи Твоје (Пс. 5; 5). И као што се некада обратио Адаму када се овај лишио божанствене славе, упитавши: Адаме, где си (в. Пост. 3; 9), Господ је, готово оплакујући и жалећи што су такви, као што ће касније жалити и нас који смо им слични, упитао: А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик (ст. 18). Рекавши само овај иноплеменик, Он је показао њихову незахвалност и окорелост срца јудејског народа, и док су незнабошци били спремни за преобраћање, Израиљци су били сасвим равнодушни према спасењу. Због тога Господ овом Самарјанину дарује и душевно спасење које предизображава спасење незнабожаца кроз веру и каже: Устани и иди. Вера твоја спасла те је (ст. 19). За оне пак што се нису вратили, будући прекорени самим својим ћутањем, показао је да су изгубили спасење душе.“ Свети Григорије Палама
КОМЕНТАРИ