Ево још једног изузетног светоотачког објашњења о нечему што нас доста збуњује. Када смемо да се гневимо? Да ли уопште смемо да се гневимо? Да ли постоји правилан гнев? Када је то врлина а када је гнев нешто што нам је даровао Бог? О оваквим и многим другим питањима говоримо у оквиру наших библијских беседа. Придружите нам се!
Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду…“ (Мт. 5:21-22)
Свети Златоуст одмах на почетку обраћа пажњу на Христову тактичност имајући у виду ко су људи којима проповеда, то јест, колико Христос води рачуна у каквом су стању људи којима проповеда. Ево како свети Јован пише:
„Иако је Сам Исус дао заповест ‘не убиј’, Он о томе за сада говори уопштено. Јер ако би Он рекао, ‘чули сте како сам Ја рекао старима’ – слушаоци не би прихватили такве речи и оне би их увредиле. Ако би рекао, ‘чули сте да је Мој Отац рекао старима’, а затим додао, ‘А ја говорим’, онда би њима деловао да је веома надмен. Зато Господ просто говори: ‘казано је’, имајући за Свој циљ само то да Он сада говори о томе.“
Такође, постоји јасан и врло леп поредак у читавој Беседи на гори. Оци говоре да Господ намерно почиње са заповешћу ‘не убиј’, а затим наставља са другим заповестима према поретку који је дао пророку Мојсеју на гори Синају. Међутим, ми знамо да заповест „не убиј“ није прва заповест коју је добио Мојсеј међу Десет заповести. О чему се онда ради? Свети Јован Златоуст објашњава да Христос није хтео да почне са првом заповешћу о богопоштовању, јер би онда у том случају морао да говори и о Себи, а народ у том тренутку уопште није био спреман да то чује. Зато је на почетку говорио само о моралном учењу и чудима убеђивао народ да је Он Син Божији.
Свети Игњатије Брјанчанинов додаје да постоји још један разлог зашто је Господ почео да говори о страсти гнева из кога се рађају убиства. Он пише:
„Господ је Своје прве речи усмерио против гнева, као главне греховне ране која је супротстављена двема главним врлинама: љубави према ближњем и смирењу“.
На први поглед и уз површно читање текста, речи које Господ користи могу да се протумаче и да звуче тако као да Он супротставља Своју науку старозаветним заповестима. Свети Златоуст говори да није тако, да се ради управо о супротном: „Ако би први закон заповедао да се не убије, а овај нови заповедао да се убија, тада би можда неко и рекао да међу њима постоји противречност. Међутим, ако први закон заповеда да се не убија, а овај нови заповеда чак да се и не гневимо, онда овај нови закон појачава први, а не противречи му.“
Ово питање дозвољености гнева је веома актуелно и занима многе људе који се труде да живе црквеним животом. Зато бих навео и објашњење светог Јустина Ћелијског које решава ову дилему за многе од нас. У свом тумачењу Јеванђеља по Матеју свети Јустин пише:
„Речи Спасове „ни за што“ показују да Господ не одбацује сваки гнев, већ само неблаговремени, јер је благовремени гнев користан. Он бива када се ми из братољубља и љубави гневимо са потребном пристојношћу против оних који живе супротно заповестима Божијим; када се против оних који рђаво живе гневимо не из освете већ ради њихове користи. Свети Златоуст вели да Господ овим својим речима не одбацује гнев потпуно: прво стога што човек не може бити сасвим слободан од те страсти; он је може задржавати и обуздавати али није у стању да је потпуно нема; друго, стога што страст гнева може бити и корисна, ако само умемо да се њоме користимо у потребно време. Гнев апостола Павла на Коринћане проузроковао је огромна добра; тако је исто дејствовао и његов гнев на Галаћане. Но питање је: када је гнев благовремен? Онда када се гневимо не из освете, и ради нас самих, већ да бисмо обуздали необуздане и обратили на прави пут немарне. А када је гнев неуместан? Онда када се гневимо да бисмо се осветили, што је од апостола Павла забрањено (Рим. 2:19); или када се гневимо ради новца.“
Такође, постоји још један ниво на коме погрешно може да се схвати старозаветна заповест ‘не убиј’. Постоји став да хришћани треба да се потпуно придржавају ове заповести и да ни по коју цену и ни у ком случају не прекрше ову заповест. Међутим, у самом Светом Писму постоји оповргавање оваквог става, апсолутног пацифизма. Јер је Сам Бог Који је у Старом Завету дао ову заповест, заповедио Мојсеју да потопи фараона и његову војску у Црвеном мору; тај исти Бог је дао заповест да се за различите смртне грехове људима одузима живот каменовањем; исто тако, цара Саула је одбацио за непослушност јер није хтео да убије незнабожачког цара Агага па је сам пророк Самуило убио Агага по заповести Господњој. (1. Сам. 15 гл.). О чему се овде заправо ради? Овде је суштина у послушности Господу, а не у испуњавању сопствене воље. Зато пророк Самуило Саулу у истој глави и говори следеће речи: „Зар су миле Господу жртве паљенице и приноси као кад се слуша глас Његов? Гле, послушност је боља од жртве и покорност од претилине овнујске. Јер је непослушност као грех од чарања и непокорност као сујеверство и идолопоклонство. Одбацио си реч Господњу, зато је и Он тебе одбацио да не будеш више цар“. (1 Сам. 15:22-23)…
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ