Evo još jednog izuzetnog svetootačkog objašnjenja o nečemu što nas dosta zbunjuje. Kada smemo da se gnevimo? Da li uopšte smemo da se gnevimo? Da li postoji pravilan gnev? Kada je to vrlina a kada je gnev nešto što nam je darovao Bog? O ovakvim i mnogim drugim pitanjima govorimo u okviru naših biblijskih beseda. Pridružite nam se!
Čuli ste kako je kazano starima: Ne ubij: jer ko ubije, biće kriv sudu. A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biti kriv sudu…“ (Mt. 5:21-22)
Sveti Zlatoust odmah na početku obraća pažnju na Hristovu taktičnost imajući u vidu ko su ljudi kojima propoveda, to jest, koliko Hristos vodi računa u kakvom su stanju ljudi kojima propoveda. Evo kako sveti Jovan piše:
„Iako je Sam Isus dao zapovest ‘ne ubij’, On o tome za sada govori uopšteno. Jer ako bi On rekao, ‘čuli ste kako sam Ja rekao starima’ – slušaoci ne bi prihvatili takve reči i one bi ih uvredile. Ako bi rekao, ‘čuli ste da je Moj Otac rekao starima’, a zatim dodao, ‘A ja govorim’, onda bi njima delovao da je veoma nadmen. Zato Gospod prosto govori: ‘kazano je’, imajući za Svoj cilj samo to da On sada govori o tome.“
Takođe, postoji jasan i vrlo lep poredak u čitavoj Besedi na gori. Oci govore da Gospod namerno počinje sa zapovešću ‘ne ubij’, a zatim nastavlja sa drugim zapovestima prema poretku koji je dao proroku Mojseju na gori Sinaju. Međutim, mi znamo da zapovest „ne ubij“ nije prva zapovest koju je dobio Mojsej među Deset zapovesti. O čemu se onda radi? Sveti Jovan Zlatoust objašnjava da Hristos nije hteo da počne sa prvom zapovešću o bogopoštovanju, jer bi onda u tom slučaju morao da govori i o Sebi, a narod u tom trenutku uopšte nije bio spreman da to čuje. Zato je na početku govorio samo o moralnom učenju i čudima ubeđivao narod da je On Sin Božiji.
Sveti Ignjatije Brjančaninov dodaje da postoji još jedan razlog zašto je Gospod počeo da govori o strasti gneva iz koga se rađaju ubistva. On piše:
„Gospod je Svoje prve reči usmerio protiv gneva, kao glavne grehovne rane koja je suprotstavljena dvema glavnim vrlinama: ljubavi prema bližnjem i smirenju“.
Na prvi pogled i uz površno čitanje teksta, reči koje Gospod koristi mogu da se protumače i da zvuče tako kao da On suprotstavlja Svoju nauku starozavetnim zapovestima. Sveti Zlatoust govori da nije tako, da se radi upravo o suprotnom: „Ako bi prvi zakon zapovedao da se ne ubije, a ovaj novi zapovedao da se ubija, tada bi možda neko i rekao da među njima postoji protivrečnost. Međutim, ako prvi zakon zapoveda da se ne ubija, a ovaj novi zapoveda čak da se i ne gnevimo, onda ovaj novi zakon pojačava prvi, a ne protivreči mu.“
Ovo pitanje dozvoljenosti gneva je veoma aktuelno i zanima mnoge ljude koji se trude da žive crkvenim životom. Zato bih naveo i objašnjenje svetog Justina Ćelijskog koje rešava ovu dilemu za mnoge od nas. U svom tumačenju Jevanđelja po Mateju sveti Justin piše:
„Reči Spasove „ni za što“ pokazuju da Gospod ne odbacuje svaki gnev, već samo neblagovremeni, jer je blagovremeni gnev koristan. On biva kada se mi iz bratoljublja i ljubavi gnevimo sa potrebnom pristojnošću protiv onih koji žive suprotno zapovestima Božijim; kada se protiv onih koji rđavo žive gnevimo ne iz osvete već radi njihove koristi. Sveti Zlatoust veli da Gospod ovim svojim rečima ne odbacuje gnev potpuno: prvo stoga što čovek ne može biti sasvim slobodan od te strasti; on je može zadržavati i obuzdavati ali nije u stanju da je potpuno nema; drugo, stoga što strast gneva može biti i korisna, ako samo umemo da se njome koristimo u potrebno vreme. Gnev apostola Pavla na Korinćane prouzrokovao je ogromna dobra; tako je isto dejstvovao i njegov gnev na Galaćane. No pitanje je: kada je gnev blagovremen? Onda kada se gnevimo ne iz osvete, i radi nas samih, već da bismo obuzdali neobuzdane i obratili na pravi put nemarne. A kada je gnev neumestan? Onda kada se gnevimo da bismo se osvetili, što je od apostola Pavla zabranjeno (Rim. 2:19); ili kada se gnevimo radi novca.“
Takođe, postoji još jedan nivo na kome pogrešno može da se shvati starozavetna zapovest ‘ne ubij’. Postoji stav da hrišćani treba da se potpuno pridržavaju ove zapovesti i da ni po koju cenu i ni u kom slučaju ne prekrše ovu zapovest. Međutim, u samom Svetom Pismu postoji opovrgavanje ovakvog stava, apsolutnog pacifizma. Jer je Sam Bog Koji je u Starom Zavetu dao ovu zapovest, zapovedio Mojseju da potopi faraona i njegovu vojsku u Crvenom moru; taj isti Bog je dao zapovest da se za različite smrtne grehove ljudima oduzima život kamenovanjem; isto tako, cara Saula je odbacio za neposlušnost jer nije hteo da ubije neznabožačkog cara Agaga pa je sam prorok Samuilo ubio Agaga po zapovesti Gospodnjoj. (1. Sam. 15 gl.). O čemu se ovde zapravo radi? Ovde je suština u poslušnosti Gospodu, a ne u ispunjavanju sopstvene volje. Zato prorok Samuilo Saulu u istoj glavi i govori sledeće reči: „Zar su mile Gospodu žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas Njegov? Gle, poslušnost je bolja od žrtve i pokornost od pretiline ovnujske. Jer je neposlušnost kao greh od čaranja i nepokornost kao sujeverstvo i idolopoklonstvo. Odbacio si reč Gospodnju, zato je i On tebe odbacio da ne budeš više car“. (1 Sam. 15:22-23)…
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI