Сећате се чувеног рефрена из Балашевићеве песме „Никад као Бане“?
„Као Бане добри син,
Тих и миран, чист и фин.
Као Бане, васпитан и солидан и користан,
Као Бане, вредни мрав, послушан и учтив сав.“
Зашто ово помињем? Вероватно сте наилазили или можда и сами осетили феномен када на верујуће људе гледају са неким сажаљењем, чуђењем или недоумицом, у смислу: „Зашто то себи радиш? Зашто се трудиш да живиш по неким правилима која те ограничавају?“ Сећам се једног коментара: „Требало би некада себи да дозволиш да опсујеш, видео би колико то олакшања доноси.“
У овој епизоди говоримо о томе шта стоји иза морала верујућих људи, зашто се труде да буду верни, пристојни, поуздани и за друштво корисни људи? Зашто се дакле трудимо да будемо такви? Да ли је у питању нешто што су нам родитељи или друштвена идеологија утуткали у главу па ми сада јадни, због неке присиле или комплекса, ни не можемо другачије?
Суштина наших напора се не крије у томе да очекујемо да нас неко хвали, тапше по рамену и каже за нас да смо пристојни, да смо фини, да смо „душе од људи“, да могу да нас „мажу на хлеб“ колико смо добри, итд. Као што говори свети Василије Велики, заповести Божије не треба да испуњавамо да бисмо угађали људима или због неке друге страсти.
О чему се ради онда? Као прво, ми једино кроз испуњавање заповести показујемо своју љубав према Господу Исусу. То од нас захтева Сам Христос. Врло просто и једноставно. Ево како Он о томе говори:
„Ако ме неко љуби, реч Моју држаће.“
И о супротном говори исто тако јасно:
„Ко Мене не љуби, речи Моје не држи“.
Јеванђеље је између осталог сјајно зато што не оставља никакве дилеме. Мало касније ћу говорити о наставку ове заповести – шта ће се десити ако држимо реч Господа Исуса?
Дакле, не треба ми да испуњавамо заповести и будемо морални људи, зато што тако ваља или тако мора, већ зато што је то начин на који ми узвраћамо Богу за љубав коју нам је показао, тако показујемо да желимо да будемо са Њим и сада и у вечности.
Често недоумица настаје када неко и одлучи да прочита заповести, тада се најчешће појави мисао да су оне бесмислене јер су претешке и немогуће за испуњавање. Који смисао је да се трудиш да испуњаваш нешто што од почетка знаш да не можеш да испуниш? Ту одмах покажу на ову заповест:
„Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.“
Или:
„Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути?“
Навео сам баш ове две заповести јер данас људи у великој мери гледају да блуд или трку за згртањем новца прогласе за истински смисао живота. И заиста, ове две Христове заповести ми сами по себи не можемо да испунимо, јер немамо снаге за тако нешто. Међутим, добра вест је што Бог није ни рекао да ми својим снагама треба да покушавамо то да испунимо.
Сам Бог нам обећава да ће нам дати снагу да то испунимо ако Му будемо верни кроз испуњавање заповести. Не верујете? Ево шта каже Господ Исус у наставку заповести коју сам поменуо на почетку:
„Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће, и Отац Мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити.“
И још:
„Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод. Јер без Мене не можете чинити ништа“.
Наравно, човеку неће из првог покушаја успети да испуњава беспрекорно Божије заповести. Али када погледате, шта сте у свом животу што је иоле вредно труда успели да учините из прве, без труда и грешака? Том изграђивању своје душе и служи целокупни црквени живот. Према мери нашег труда, долази и помоћ Божија.
Још једна ствар коју осећају само људи који испуњавају заповести јесте колико су оне пријатне, колико испуњавају и умирују нашу душу. Колико год да се у медијима прељуба, коцкање или алкохол представљају као врхунац људског искуства, то не може да се пореди са оним што осећаш када учиниш добро по заповести Божијој. То знају људи који испуњавају заповести јер су били на оба краја, служили су некада страстима, а сада се труде да служе Богу. Тако да њих не можеш да завараш рекламом порока и страсти. По искуству светог Симеона Новог Богослова:
„Колико је задивљујућа сила Божијих заповести и у какво предивно стање доводи оне који их испуњавају!“
И последњи, најузвишенији разлог – када чувамо заповести Господа Исуса ми постајемо, колико је то нама могуће, слични Њему. Замислите се над овим, да човек почиње да макар мало личи на Бога! Како?
Када држимо заповест „не чини прељубу” (2. Мојс. 20:14) постајемо слични Богу, јер “Бог је веран” (Рим. 3:4). Или када испуњавамо заповест „не сведочи лажно на ближњег свог” (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљавамо Богу јер је “Бог истинит” (Јн. 3:33). А што се тиче недоумице са почетка, о нашем несхватању наводне користи од псовања, ево како апостол Павле пише: „А блуд и свака нечистота … да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; Ни срамотне ни луде речи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање.“ (Еф. 5:3-4)
Свака заповест коју нам је оставио Исус Христос, како у Старом тако и у Новом Завету, дата нам је са циљем да све више и више карактером личимо на Њега, наравно, колико је то могуће човеку. По речима светог Василија Великог:
„Човек је биће коме је заповеђено да постане бог“.
Што би рекла једна реклама: „Мислите о томе!“
Свако добро од Господа желим!
КОМЕНТАРИ