Sećate se čuvenog refrena iz Balaševićeve pesme „Nikad kao Bane“?
„Kao Bane dobri sin,
Tih i miran, čist i fin.
Kao Bane, vaspitan i solidan i koristan,
Kao Bane, vredni mrav, poslušan i učtiv sav.“
Zašto ovo pominjem? Verovatno ste nailazili ili možda i sami osetili fenomen kada na verujuće ljude gledaju sa nekim sažaljenjem, čuđenjem ili nedoumicom, u smislu: „Zašto to sebi radiš? Zašto se trudiš da živiš po nekim pravilima koja te ograničavaju?“ Sećam se jednog komentara: „Trebalo bi nekada sebi da dozvoliš da opsuješ, video bi koliko to olakšanja donosi.“
U ovoj epizodi govorimo o tome šta stoji iza morala verujućih ljudi, zašto se trude da budu verni, pristojni, pouzdani i za društvo korisni ljudi? Zašto se dakle trudimo da budemo takvi? Da li je u pitanju nešto što su nam roditelji ili društvena ideologija ututkali u glavu pa mi sada jadni, zbog neke prisile ili kompleksa, ni ne možemo drugačije?
Suština naših napora se ne krije u tome da očekujemo da nas neko hvali, tapše po ramenu i kaže za nas da smo pristojni, da smo fini, da smo „duše od ljudi“, da mogu da nas „mažu na hleb“ koliko smo dobri, itd. Kao što govori sveti Vasilije Veliki, zapovesti Božije ne treba da ispunjavamo da bismo ugađali ljudima ili zbog neke druge strasti.
O čemu se radi onda? Kao prvo, mi jedino kroz ispunjavanje zapovesti pokazujemo svoju ljubav prema Gospodu Isusu. To od nas zahteva Sam Hristos. Vrlo prosto i jednostavno. Evo kako On o tome govori:
„Ako me neko ljubi, reč Moju držaće.“
I o suprotnom govori isto tako jasno:
„Ko Mene ne ljubi, reči Moje ne drži“.
Jevanđelje je između ostalog sjajno zato što ne ostavlja nikakve dileme. Malo kasnije ću govoriti o nastavku ove zapovesti – šta će se desiti ako držimo reč Gospoda Isusa?
Dakle, ne treba mi da ispunjavamo zapovesti i budemo moralni ljudi, zato što tako valja ili tako mora, već zato što je to način na koji mi uzvraćamo Bogu za ljubav koju nam je pokazao, tako pokazujemo da želimo da budemo sa Njim i sada i u večnosti.
Često nedoumica nastaje kada neko i odluči da pročita zapovesti, tada se najčešće pojavi misao da su one besmislene jer su preteške i nemoguće za ispunjavanje. Koji smisao je da se trudiš da ispunjavaš nešto što od početka znaš da ne možeš da ispuniš? Tu odmah pokažu na ovu zapovest:
„Svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome.“
Ili:
„Ne brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti?“
Naveo sam baš ove dve zapovesti jer danas ljudi u velikoj meri gledaju da blud ili trku za zgrtanjem novca proglase za istinski smisao života. I zaista, ove dve Hristove zapovesti mi sami po sebi ne možemo da ispunimo, jer nemamo snage za tako nešto. Međutim, dobra vest je što Bog nije ni rekao da mi svojim snagama treba da pokušavamo to da ispunimo.
Sam Bog nam obećava da će nam dati snagu da to ispunimo ako Mu budemo verni kroz ispunjavanje zapovesti. Ne verujete? Evo šta kaže Gospod Isus u nastavku zapovesti koju sam pomenuo na početku:
„Ako Me neko ljubi, reč Moju držaće, i Otac Moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“
I još:
„Ko ostaje u Meni i Ja u njemu, taj donosi mnogi plod. Jer bez Mene ne možete činiti ništa“.
Naravno, čoveku neće iz prvog pokušaja uspeti da ispunjava besprekorno Božije zapovesti. Ali kada pogledate, šta ste u svom životu što je iole vredno truda uspeli da učinite iz prve, bez truda i grešaka? Tom izgrađivanju svoje duše i služi celokupni crkveni život. Prema meri našeg truda, dolazi i pomoć Božija.
Još jedna stvar koju osećaju samo ljudi koji ispunjavaju zapovesti jeste koliko su one prijatne, koliko ispunjavaju i umiruju našu dušu. Koliko god da se u medijima preljuba, kockanje ili alkohol predstavljaju kao vrhunac ljudskog iskustva, to ne može da se poredi sa onim što osećaš kada učiniš dobro po zapovesti Božijoj. To znaju ljudi koji ispunjavaju zapovesti jer su bili na oba kraja, služili su nekada strastima, a sada se trude da služe Bogu. Tako da njih ne možeš da zavaraš reklamom poroka i strasti. Po iskustvu svetog Simeona Novog Bogoslova:
„Koliko je zadivljujuća sila Božijih zapovesti i u kakvo predivno stanje dovodi one koji ih ispunjavaju!“
I poslednji, najuzvišeniji razlog – kada čuvamo zapovesti Gospoda Isusa mi postajemo, koliko je to nama moguće, slični Njemu. Zamislite se nad ovim, da čovek počinje da makar malo liči na Boga! Kako?
Kada držimo zapovest „ne čini preljubu” (2. Mojs. 20:14) postajemo slični Bogu, jer “Bog je veran” (Rim. 3:4). Ili kada ispunjavamo zapovest „ne svedoči lažno na bližnjeg svog” (2 Mojs. 20:16), samim tim se upodobljavamo Bogu jer je “Bog istinit” (Jn. 3:33). A što se tiče nedoumice sa početka, o našem neshvatanju navodne koristi od psovanja, evo kako apostol Pavle piše: „A blud i svaka nečistota … da se i ne spominje među vama, kao što i dolikuje svetima; Ni sramotne ni lude reči ili šale, što god je nepristojno, nego radije zahvaljivanje.“ (Ef. 5:3-4)
Svaka zapovest koju nam je ostavio Isus Hristos, kako u Starom tako i u Novom Zavetu, data nam je sa ciljem da sve više i više karakterom ličimo na Njega, naravno, koliko je to moguće čoveku. Po rečima svetog Vasilija Velikog:
„Čovek je biće kome je zapoveđeno da postane bog“.
Što bi rekla jedna reklama: „Mislite o tome!“
Svako dobro od Gospoda želim!
KOMENTARI