Počeo bih ovaj tekst sa jednom (tragičnom) anegdotom koju je ispričao sadašnji mitropolit Tihon Ševkunov, monah koji je imao jako blisku duhovnu vezu sa svojim duhovnim ocem, starcem Jovanom Krestjankinom. Evo kako je on pisao:
„Nedavno me je iz Pskovo-Pečerskog manastira pozvao moj duhovnik, arhimandrit Jovan Krestjankin i rekao: ‘Evo, uskoro ću umreti. Zato se potrudi da napišeš ono što pamtiš i želiš da kažeš o meni. A zatim ćete svejedno pisati i može čak na pamet da vam padne isto kao i kod jadnog oca Nikolaja (Gurjanova) koji je navodno „mačiće vaskrsavao“, kao i druge besmislice. Ja ću onda pogledati sve što si napisao i biću miran“.[1] Zašto sam rekao da je anegdota tragična? Pre svega zato što pokazuje nivo svesti kod nekih verujućih ljudi, kojima nije mnogo stalo do istinskog učenja i prave vere koju vekovima čuva Crkva, već izmišljaju i podmeću raznorazne budalaštine.
Zašto ovo pominjem u tekstu koji se bavi poukama starca Tadeja Vitovničkog?
Evo šta u vrlo čitanim poukama starca Tadeja čitalac može da pročita. Na 136. stranici knjige „Mir i radost u Duhu Svetome“ piše sledeće:
„I jednog dana, gleda: „Vidi, oče, dovedoše jednoga crnoga, dva anđela, jedan sa jedne, drugi sa druge strane, onoga… jao, ono je đavolče. Nije kao anđeli, on je crn, to je đavo. Da vidim šta oni kažu, zbog čega su ga doveli tu“. Gleda, sluša… „Je li vidiš ti, oče?“ Pa ne vidim! „Ma kako ne vidiš, gledaj!“ Prost kao dete… Znaš, to đavo hoće da se pokaje.“
Znači, i među njima (zlim duhovima) ima pokajnika, ali pošto im organizacija kojom su skupa svezani ne dopušta pokajanje, ne sme ni da pomišlja dok ne nađe grupu Anđela i uđe među njih da ga oni zaštite od duhova zlobe. Na taj način jedino je moguće pojedinačno pokajanje (zlih duhova), jer među njima ima zliji od zlih. I kaže: „Jeste, hoće da se pokaje. Jeste, đavo je. Evo vidiš, dolazi sad neka rosa, kao kiša na njega pada sa visine, je li vidiš ti to, oče? Ne vidim. „Pa kako ne vidiš, gledaj!“ Pa gledam, ali ne vredi. „Sad sve belji postaje, gubi onu crninu što je na njemu. Ona ga pere, čisti ga… Sad, eno je i on beo kao i oni Anđeli sa strane što ga drže. E, sad ga uvedoše u crkvu.“ Interesantno… Taj dečko je verovatno živ, on je mlad tad bio. Kad mu se otac vratio sa osude (robije), onda je došla sestra po njega i odvela ga.
Hvala Vam, oče, i blagoslovite…“
Ne verujete da ovako nešto može da se nađe u knjizi sa poukama velikog podvižnika naše Crkve?
Vidite i uverite se i sami na fotografiji ispod:
Rekao bi neko, pa zašto je ovo jeres, zašto je ovo lažno učenje? Milost Božija je bezgranična i sigurno je da Svemilostivi Gospod ne bi odbio zlog duha koji želi da se pokaje? Naveo bih rasuđivanje dvojice Svetitelja, najvećih autoriteta u istoriji Pravoslavne Crkve, na temu mogućnosti pokajanja palih anđela.
Sveti Vasilije Veliki: „Gle, svi će oni kao haljina ovetšati, moljac će ih izjesti“ (Is. 50:9). Strašna pretnja – da i nakon svega ne postaneš čist! Jer neko ko je isprljan nekim grehom, makar u sadašnje vreme gubi čistotu, ali se u budućnosti ne lišava nade očišćenja kroz pokajanje. Međutim, ovde je konačna presuda, da neće biti čist ni na kraju, jer je natopljen u krvi ljudi Božijih, koje je ubio neposlušnošću, povukavši ih u greh. Možda je pre stvaranja čoveka za đavola i postojalo neko mesto za pokajanje. I taj gordeljivac, koliko god da je zastarela ta bolest, mogao je ipak, da sebe povrati u prvobitno stanje, pobrinuvši se da izleči sebe pokajanjem. Ali kada je stvoren svet, Raj, čovek postavljen u raju, (data) zapovest Božija, (kada se dogodilo) ubistvo uzveličanog (Adama), od tada je za đavola i zaključano mesto pokajanja. Jer ako Isav prodavši prvenstvo, (kasnije) nije našao mesta za pokajanje (vidi 1. Mojs. 25:29-34; 27:36-38), da li će biti mesta za pokajanje onoga ko je umrtvio prvostvorenog čoveka i kroz njega uneo smrt? Govore da mrlja koja je nastala na ljudskoj odeći od krvi nikako ne može da se skine, već zajedno sa starenjem odeće, menja boju i mrlja koja je nastala od krvi. Zato ni đavo ne može da očisti sa sebe krvavu mrlju i postane čist.“[2]
U „Tačnom izloženju Pravoslavne vere“, prepodobni Jovan Damaskin piše vrlo jasno: „Treba znati da ono što je za ljude smrt, to je za anđele pad. Jer posle pada za njih nema pokajanja, kao što ni za čoveka nema pokajanja posle smrti“.[3]
U Žitiju svetog Antonija Velikog se jasno vidi da demoni ne žele da se kaju, čak i kada bi hipotetički postojala takva mogućnost. Oni su toliko ogrezli u zlu da je zlo, potpuno zlo, bez ikakve primese dobra, njihovo prirodno stanje.
Hteo bih da skrenem pažnju na još jednu lukavost koja se krije u ovom „viđenju“ kome je navodno prisustvovao i starac Tadej. Navodno, među bezbrojnim mnoštvom demona postoje i takvi koji bi, eto, hteli da se pokaju, ali im ‘organizacija’ ne da. Nešto poput mafije, tipa demonska „Koza nostra“? Što bi rekao naš narod: „dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe?“ I jadni oni, sada bi hteli da se pokaju, ali sve zavisi od njihove snalažljivosti: „dok ne nađe grupu Anđela i uđe među njih da ga oni zaštite od duhova zlobe“?!
Ispostavlja se jelte da Bog, pred čijim očima ne postoji tajna, zna za njih ali im ne pomaže, zato što „im organizacija kojom su skupa svezani ne dopušta pokajanje“?! Hm… U Novom Zavetu demoni klanjajući se, drhte pred Gospodom (Mk. 5:6), mole Ga da ih pošalje u svinje (Mt. 8:31), preklinju da ih ne šalje u bezdan (Lk.8:31), a ovde je demonska ‘Koza nostra’ jača od Boga Svedržitelja??!!
Sveti Ignjatije Brjančaninov piše: „Lažno učenje se neće zaustaviti ni pred kakvom izmišljotinom, ni pred kakvom obmanom, kako bi svojim bajkama dalo privid istinitosti i tako lakše otrovalo dušu“.
Lažnom učenju je neophodno da svoje laži umota u sentimentalna osećanja da bi lakše bilo prihvaćeno – da nama eto, bude žao jadnih demončića koji bi hteli da se pokaju, ali imaju mnogo problema da dođu do toga. „Upala deca u loše društvo“, znate i sami, teško je kada ih povuče na „tu“ stranu…
Neko može da pomisli: „Čekaj, a zašto bi ovo uopšte bilo i važno? Pišeš tekst tek da bi pisao… Kao da mi imamo neke veze sa ovim? Mi treba pre svega da pazimo na svoje pokajanje, zar ne?“
Da situacija nije nimalo apstraktna i da ovakvo učenje, ako mu neko poveruje, povlači za sobom i realne, vrlo teške duševne posledice pokazuje ugledni crkveni pisac, arhimandrit Lazar Abašidze u svojoj knjizi „Tajna ispovesti“:
„Evo slučaja koji se dogodio sasvim skoro, njega mi je ispričao jedan monah. Ovaj tragični događaj se dogodio sa njegovim rođenim bratom. Njih dvojica su se ne tako davno okrenuli veri, počeli da idu u hram, da zajedno idu na poklonička putovanja, borave u manastirima. Počeli su da čitaju i svetootačku literaturu, mole se Isusovom molitvom. Očigledno je da je monahov brat u ovim podvizima skrenuo sa pravilnog puta i upao u umišljenost. Zato se dogodilo sledeće. Jednom prilikom, dok je bio sam u kući i molio se, pred njim se pojavio demon odvratnog izgleda i počeo da mu ometa molitvu. Brat se nije uplašio, već je smelo stupio sa njim u razgovor. Počeo je da savetuje demona da se pokaje, počeo da mu govori o neizrecivom milosrđu Božijem, da Bog čak može da ga pomiluje ako se on – demon – bude pokajao. I još sličnih stvari u tom tonu je govorio demonu. Demon kao da je počeo pažljivo da sluša, zatim se ozbiljno zamislio i na kraju, poprimio izgled pokajanja, počeo da se moli, uzdiše, klanja pred ikonom. Uopšte, celim svojim izgledom je pokazivao duboku skrušenost, kajanje za učinjeno zlo i pokazivao kao da žudi za najskorijim pomilovanjem. Brat je zapanjeno gledao šta demon radi (likujući u sebi, očigledno). I eto, zaista, nakon nekog vremena na demona kao da silazi neki svetli oblak, kao blagodat i on se pred očima ponosnog mladića pretvara u svetlog anđela. I ovaj „anđeo“ počinje da vatreno zahvaljuje bratu, klanja mu se pred nogama, naziva ga svojim spasiteljem. Jer, zahvaljujući njegovim poukama, demon je spasen, on je ponovo svetli anđeo. Na kraju, on mora nekako da se zahvali bratu. Bivši demon predlaže da bude njegov svagdašnji verni čuvar, da uđe u njega i uvek ga čuva i pomaže svojom urođenom anđelskom silom.
Brat je u neopisivom ushićenju, sam je van sebe od sreće, slaže se sa predlogom. „Anđeo“ ulazi u njega i … brat počinje da besni, urla, psuje najstrašnijim psovkama, razbija ikone, baca ih kroz prozor, radi i druge užasne stvari. Sada se nalazi u psihijatrijskoj ustanovi. Ponekada živi kod kuće sa porodicom, ali kada se njegovo stanje pogorša, moraju da ga odvezu u bolnicu, jer njegovi postupci postaju odvratni. Kada mu postaje bolje, on je u stanju da se moli pomalo. Njegov brat – monah – poslao je molbu po mnogim manastirima da se mole za njegovog nesrećnog brata“.[4]
Uveren sam da situacija na početku teksta sa starcem Jovanom Krestjankinom ima mnogo zajedničkog i sa životom starca Tadeja. On, nažalost, nije imao priliku pre svoje smrti da pregleda zapise svojih beseda kao starac Jovan Krestjankin. Zato se među njegovim, veoma čitanim poukama do dan danas nalazi lažno učenje (jeres) o mogućnosti pokajanja đavola.
Ovaj tekst ne treba da sablazni pravoslavne hrišćane tako da odustanu od čitanja pouka starca Tadeja. Ovo je samo podsetnik koliko je važno da znamo istinito učenje naše Pravoslavne Crkve i da budemo oprezni prilikom čitanja duhovne literature.
[1] https://pravoslavie.ru/728.html
[2] https://ekzeget.ru/bible/kniga-proroka-isaii/glava-14/stih-20/
[3] https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/19/
[4] https://azbyka.ru/otechnik/Lazar_Abashidze/tainstvo-ispovedi/11
KOMENTARI