Почео бих овај текст са једном (трагичном) анегдотом коју је испричао садашњи митрополит Тихон Шевкунов, монах који је имао јако блиску духовну везу са својим духовним оцем, старцем Јованом Крестјанкином. Ево како је он писао:
„Недавно ме је из Псково-Печерског манастира позвао мој духовник, архимандрит Јован Крестјанкин и рекао: ‘Ево, ускоро ћу умрети. Зато се потруди да напишеш оно што памтиш и желиш да кажеш о мени. А затим ћете свеједно писати и може чак на памет да вам падне исто као и код јадног оца Николаја (Гурјанова) који је наводно „мачиће васкрсавао“, као и друге бесмислице. Ја ћу онда погледати све што си написао и бићу миран“.[1] Зашто сам рекао да је анегдота трагична? Пре свега зато што показује ниво свести код неких верујућих људи, којима није много стало до истинског учења и праве вере коју вековима чува Црква, већ измишљају и подмећу разноразне будалаштине.
Зашто ово помињем у тексту који се бави поукама старца Тадеја Витовничког?
Ево шта у врло читаним поукама старца Тадеја читалац може да прочита. На 136. страници књиге „Мир и радост у Духу Светоме“ пише следеће:
„И једног дана, гледа: „Види, оче, доведоше једнога црнога, два анђела, један са једне, други са друге стране, онога… јао, оно је ђаволче. Није као анђели, он је црн, то је ђаво. Да видим шта они кажу, због чега су га довели ту“. Гледа, слуша… „Је ли видиш ти, оче?“ Па не видим! „Ма како не видиш, гледај!“ Прост као дете… Знаш, то ђаво хоће да се покаје.“
Значи, и међу њима (злим духовима) има покајника, али пошто им организација којом су скупа свезани не допушта покајање, не сме ни да помишља док не нађе групу Анђела и уђе међу њих да га они заштите од духова злобе. На тај начин једино је могуће појединачно покајање (злих духова), јер међу њима има злији од злих. И каже: „Јесте, хоће да се покаје. Јесте, ђаво је. Ево видиш, долази сад нека роса, као киша на њега пада са висине, је ли видиш ти то, оче? Не видим. „Па како не видиш, гледај!“ Па гледам, али не вреди. „Сад све бељи постаје, губи ону црнину што је на њему. Она га пере, чисти га… Сад, ено је и он бео као и они Анђели са стране што га држе. Е, сад га уведоше у цркву.“ Интересантно… Тај дечко је вероватно жив, он је млад тад био. Кад му се отац вратио са осуде (робије), онда је дошла сестра по њега и одвела га.
Хвала Вам, оче, и благословите…“
Не верујете да овако нешто може да се нађе у књизи са поукама великог подвижника наше Цркве?
Видите и уверите се и сами на фотографији испод:
Рекао би неко, па зашто је ово јерес, зашто је ово лажно учење? Милост Божија је безгранична и сигурно је да Свемилостиви Господ не би одбио злог духа који жели да се покаје? Навео бих расуђивање двојице Светитеља, највећих ауторитета у историји Православне Цркве, на тему могућности покајања палих анђела.
Свети Василије Велики: „Гле, сви ће они као хаљина оветшати, мољац ће их изјести“ (Ис. 50:9). Страшна претња – да и након свега не постанеш чист! Јер неко ко је испрљан неким грехом, макар у садашње време губи чистоту, али се у будућности не лишава наде очишћења кроз покајање. Међутим, овде је коначна пресуда, да неће бити чист ни на крају, јер је натопљен у крви људи Божијих, које је убио непослушношћу, повукавши их у грех. Можда је пре стварања човека за ђавола и постојало неко место за покајање. И тај гордељивац, колико год да је застарела та болест, могао је ипак, да себе поврати у првобитно стање, побринувши се да излечи себе покајањем. Али када је створен свет, Рај, човек постављен у рају, (дата) заповест Божија, (када се догодило) убиство узвеличаног (Адама), од тада је за ђавола и закључано место покајања. Јер ако Исав продавши првенство, (касније) није нашао места за покајање (види 1. Мојс. 25:29-34; 27:36-38), да ли ће бити места за покајање онога ко је умртвио првоствореног човека и кроз њега унео смрт? Говоре да мрља која је настала на људској одећи од крви никако не може да се скине, већ заједно са старењем одеће, мења боју и мрља која је настала од крви. Зато ни ђаво не може да очисти са себе крваву мрљу и постане чист.“[2]
У „Тачном изложењу Православне вере“, преподобни Јован Дамаскин пише врло јасно: „Треба знати да оно што је за људе смрт, то је за анђеле пад. Јер после пада за њих нема покајања, као што ни за човека нема покајања после смрти“.[3]
У Житију светог Антонија Великог се јасно види да демони не желе да се кају, чак и када би хипотетички постојала таква могућност. Они су толико огрезли у злу да је зло, потпуно зло, без икакве примесе добра, њихово природно стање.
Хтео бих да скренем пажњу на још једну лукавост која се крије у овом „виђењу“ коме је наводно присуствовао и старац Тадеј. Наводно, међу безбројним мноштвом демона постоје и такви који би, ето, хтели да се покају, али им ‘организација’ не да. Нешто попут мафије, типа демонска „Коза ностра“? Што би рекао наш народ: „дала баба динар да уђе у коло, а два да изађе?“ И јадни они, сада би хтели да се покају, али све зависи од њихове сналажљивости: „док не нађе групу Анђела и уђе међу њих да га они заштите од духова злобе“?!
Испоставља се јелте да Бог, пред чијим очима не постоји тајна, зна за њих али им не помаже, зато што „им организација којом су скупа свезани не допушта покајање“?! Хм… У Новом Завету демони клањајући се, дрхте пред Господом (Мк. 5:6), моле Га да их пошаље у свиње (Мт. 8:31), преклињу да их не шаље у бездан (Лк.8:31), а овде је демонска ‘Коза ностра’ јача од Бога Сведржитеља??!!
Свети Игњатије Брјанчанинов пише: „Лажно учење се неће зауставити ни пред каквом измишљотином, ни пред каквом обманом, како би својим бајкама дало привид истинитости и тако лакше отровало душу“.
Лажном учењу је неопходно да своје лажи умота у сентиментална осећања да би лакше било прихваћено – да нама ето, буде жао јадних демончића који би хтели да се покају, али имају много проблема да дођу до тога. „Упала деца у лоше друштво“, знате и сами, тешко је када их повуче на „ту“ страну…
Неко може да помисли: „Чекај, а зашто би ово уопште било и важно? Пишеш текст тек да би писао… Као да ми имамо неке везе са овим? Ми треба пре свега да пазимо на своје покајање, зар не?“
Да ситуација није нимало апстрактна и да овакво учење, ако му неко поверује, повлачи за собом и реалне, врло тешке душевне последице показује угледни црквени писац, архимандрит Лазар Абашидзе у својој књизи „Тајна исповести“:
„Ево случаја који се догодио сасвим скоро, њега ми је испричао један монах. Овај трагични догађај се догодио са његовим рођеним братом. Њих двојица су се не тако давно окренули вери, почели да иду у храм, да заједно иду на поклоничка путовања, бораве у манастирима. Почели су да читају и светоотачку литературу, моле се Исусовом молитвом. Очигледно је да је монахов брат у овим подвизима скренуо са правилног пута и упао у умишљеност. Зато се догодило следеће. Једном приликом, док је био сам у кући и молио се, пред њим се појавио демон одвратног изгледа и почео да му омета молитву. Брат се није уплашио, већ је смело ступио са њим у разговор. Почео је да саветује демона да се покаје, почео да му говори о неизрецивом милосрђу Божијем, да Бог чак може да га помилује ако се он – демон – буде покајао. И још сличних ствари у том тону је говорио демону. Демон као да је почео пажљиво да слуша, затим се озбиљно замислио и на крају, попримио изглед покајања, почео да се моли, уздише, клања пред иконом. Уопште, целим својим изгледом је показивао дубоку скрушеност, кајање за учињено зло и показивао као да жуди за најскоријим помиловањем. Брат је запањено гледао шта демон ради (ликујући у себи, очигледно). И ето, заиста, након неког времена на демона као да силази неки светли облак, као благодат и он се пред очима поносног младића претвара у светлог анђела. И овај „анђео“ почиње да ватрено захваљује брату, клања му се пред ногама, назива га својим спаситељем. Јер, захваљујући његовим поукама, демон је спасен, он је поново светли анђео. На крају, он мора некако да се захвали брату. Бивши демон предлаже да буде његов свагдашњи верни чувар, да уђе у њега и увек га чува и помаже својом урођеном анђелском силом.
Брат је у неописивом усхићењу, сам је ван себе од среће, слаже се са предлогом. „Анђео“ улази у њега и … брат почиње да бесни, урла, псује најстрашнијим псовкама, разбија иконе, баца их кроз прозор, ради и друге ужасне ствари. Сада се налази у психијатријској установи. Понекада живи код куће са породицом, али када се његово стање погорша, морају да га одвезу у болницу, јер његови поступци постају одвратни. Када му постаје боље, он је у стању да се моли помало. Његов брат – монах – послао је молбу по многим манастирима да се моле за његовог несрећног брата“.[4]
Уверен сам да ситуација на почетку текста са старцем Јованом Крестјанкином има много заједничког и са животом старца Тадеја. Он, нажалост, није имао прилику пре своје смрти да прегледа записе својих беседа као старац Јован Крестјанкин. Зато се међу његовим, веома читаним поукама до дан данас налази лажно учење (јерес) о могућности покајања ђавола.
Овај текст не треба да саблазни православне хришћане тако да одустану од читања поука старца Тадеја. Ово је само подсетник колико је важно да знамо истинито учење наше Православне Цркве и да будемо опрезни приликом читања духовне литературе.
[1] https://pravoslavie.ru/728.html
[2] https://ekzeget.ru/bible/kniga-proroka-isaii/glava-14/stih-20/
[3] https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/19/
[4] https://azbyka.ru/otechnik/Lazar_Abashidze/tainstvo-ispovedi/11
КОМЕНТАРИ