Jedan od autora čije ću misli često prevoditi je i iguman Nektarije Morozov. Ovaj vrlo aktivni i delatni monah Ruske Pravoslavne Crkve ima i psihološko obrazovanje. Videćete iz njegovih razmišljanja da psihologija itekako može da bude na korist hrišćanima.
*
„Čini mi se da sam već nekada pisao o ovome, međutim, tema je toliko važna i tako bolna da se ne bojim ponavljanja. Sigurno znate šta je projekcija? Ako se objašnjava suština projekcije sasvim jednostavnim rečima, u pitanju je prenošenje sopstvenog unutrašnjeg stanja na druge ljude, pripisivanje njima svojih sopstvenih osećanja, misli, namera, itd.
Svakodnevne projave projekcije mi vidimo recimo kada se čovek ljuti na vas, ali pretpostavlja da se vi ljutite na njega. Želeo bi da vas obmane, ali sumnja da vi njega obmanjujete. Sa lakoćom je spreman da vas ostavi na cedilu u teškoj situaciji, ali je ipak uveren da se upravo nas vas ne sme osloniti. To jest, ukratko rečeno: on nešto misli, ali sam ne primećuje da to „nešto“ on pripisuje ne sebi, nego vama.
Često ovaj mehanizam psihološke zaštite koji neprestano radi izaziva ozbiljne teškoće u međuljudskim odnosima. I to nije za čuđenje. Međutim, ono što ne može a da ne zaprepašćuje (ako je zapravo potpuno logično) – ova ista projekcija stvara ogromne probleme u našim odnosima sa … Bogom.
Stalno srećem ljude koji na početku, od strane lica Božijeg sami sebi postavljaju najstrože zahteve, sami od strane lica Božijeg sebi sude najstrožim sudom, sami sebe odbacuju od lica Boga.
A zatim… zatim se vređaju na Boga. Zašto? Zato što je On neizmerno strog, surov, nemilosrdan. I više od toga: dospevaju do stanja najozbiljnije neurotizacije, zbog čega ponekada jednostavno napuštaju crkveni život, konačno i bespovratno se razočaravajući u njega. Jer eto, upravo ih je crkveni život učinio takvim: iskidanim, uplašenim od svega, potpuno nesposobnim da se odluče na bilo šta, nemoćnim i bespomoćnim, sami sebi nepodnošljivim.
Ovo je rasprostranjena zabluda u savremenoj hrišćanskoj sredini. Da li se može izbeći? Mislim da bez sumnje može. Samo ako čovek ne smatra da su psihologija i hrišćanstvo „nesmestivi“, da hrišćaninu „psihologija nije potrebna“.
Nama je potrebno da mnogo radimo na sebi, da bismo naučili da u odnose sa Bogom ne donosimo ono što ne treba u njima da postoji. Da ne sudimo o Njemu po sebi…
Da, ovo je česta situacija i u svakodnevnom životu. Često sam imao prilike da u porodičnim nesuglasnicama, meni neko od ukućana kaže: znam šta bi ti rekao ili uradio, imputirajući meni ono što je njegova lična analiza konkretne situacije. To naravno vodi do pogrešnog razvoja događaja. U datoj situaciji u tekstu moj lični stav umirenja bila je pomisao da je Bog toliko neograničeno savršenstvo da je moja pomisao o strogosti i sudu Božijem nad mojim slabostima toliko skučavanje Njegovog bića koliko sam ja umno skučen, što rezultira zaključkom da ja u stvari ništa i ne znam a penjem se na Presto Božiji da preuzimam ulogu samog Boga. E, da li se njegova veličina svodi samo toliko koliko je moja svakodnevnica. Onda sve prođe i nastupa osećaj radosti što nije po mome. Odlična tema. Pozdrav!