Један од аутора чије ћу мисли често преводити је и игуман Нектарије Морозов. Овај врло активни и делатни монах Руске Православне Цркве има и психолошко образовање. Видећете из његових размишљања да психологија итекако може да буде на корист хришћанима.
*
„Чини ми се да сам већ некада писао о овоме, међутим, тема је толико важна и тако болна да се не бојим понављања. Сигурно знате шта је пројекција? Ако се објашњава суштина пројекције сасвим једноставним речима, у питању је преношење сопственог унутрашњег стања на друге људе, приписивање њима својих сопствених осећања, мисли, намера, итд.
Свакодневне пројаве пројекције ми видимо рецимо када се човек љути на вас, али претпоставља да се ви љутите на њега. Желео би да вас обмане, али сумња да ви њега обмањујете. Са лакоћом је спреман да вас остави на цедилу у тешкој ситуацији, али је ипак уверен да се управо нас вас не сме ослонити. То јест, укратко речено: он нешто мисли, али сам не примећује да то „нешто“ он приписује не себи, него вама.
Често овај механизам психолошке заштите који непрестано ради изазива озбиљне тешкоће у међуљудским односима. И то није за чуђење. Међутим, оно што не може а да не запрепашћује (ако је заправо потпуно логично) – ова иста пројекција ствара огромне проблеме у нашим односима са … Богом.
Стално срећем људе који на почетку, од стране лица Божијег сами себи постављају најстроже захтеве, сами од стране лица Божијег себи суде најстрожим судом, сами себе одбацују од лица Бога.
А затим… затим се вређају на Бога. Зашто? Зато што је Он неизмерно строг, суров, немилосрдан. И више од тога: доспевају до стања најозбиљније неуротизације, због чега понекада једноставно напуштају црквени живот, коначно и бесповратно се разочаравајући у њега. Јер ето, управо их је црквени живот учинио таквим: искиданим, уплашеним од свега, потпуно неспособним да се одлуче на било шта, немоћним и беспомоћним, сами себи неподношљивим.
Ово је распрострањена заблуда у савременој хришћанској средини. Да ли се може избећи? Мислим да без сумње може. Само ако човек не сматра да су психологија и хришћанство „несместиви“, да хришћанину „психологија није потребна“.
Нама је потребно да много радимо на себи, да бисмо научили да у односе са Богом не доносимо оно што не треба у њима да постоји. Да не судимо о Њему по себи…
Да, ово је честа ситуација и у свакодневном животу. Често сам имао прилике да у породичним несугласницама, мени неко од укућана каже: знам шта би ти рекао или урадио, импутирајући мени оно што је његова лична анализа конкретне ситуације. То наравно води до погрешног развоја догађаја. У датој ситуацији у тексту мој лични став умирења била је помисао да је Бог толико неограничено савршенство да је моја помисао о строгости и суду Божијем над мојим слабостима толико скучавање Његовог бића колико сам ја умно скучен, што резултира закључком да ја у ствари ништа и не знам а пењем се на Престо Божији да преузимам улогу самог Бога. Е, да ли се његова величина своди само толико колико је моја свакодневница. Онда све прође и наступа осећај радости што није по моме. Одлична тема. Поздрав!