Pitanja koja se često mogu čuti danas: „Zašto je Bog stvorio ljude koji će završiti u paklu?“, „Kako zlo u ovome svetu, ako ga je stvorio Bog Koji je ljubav“, itd. – obično se mogu čuti od ljudi koji se ne udubljuju i ne razmišljaju o onome što pitaju? A evo baš jednog takvog odgovora iz uma svetog čoveka, velikog Grigorija Palame. Njegov odgovor zahteva trud, zahteva sabranost i koncentrisanost, ali ako želimo da saznamo istinu, potrebno je da se potrudimo.
„Čime se to mi ljudi razlikujemo od mrava? Zar naša priroda nije sačinjena od istog veštastva od kojeg i njihova, mislim na telo? Ne hranimo li se istim veštastvom? Ne živimo li tamo gde i oni? Zar se ne koristimo istim sposobnostima kao i oni? Zar nas mravi po nečemu ne prevazilaze? Oni se više trude da prikupe hranu, odlično znaju šta im je od koristi i bolje se staraju da pripreme godišnje zalihe. Mi njih prevazilazimo razumnošću duše; ali, kakvo je to naše prevashodstvo u poređenju sa onim koje Bog ima u odnosu na nas? Ako, dakle, ni svi mravi sveta, ako bi se sabrali na jedno mesto, ne bi mogli da pojme ni najmanje naše delo ili zamisao premda ih i ne prevazilazimo u svemu, kako bismo mi mogli proniknuti u dela i um Božiji, kada nas Bog beskrajno i beskonačno prevazilazi, i kako bismo bez vere mogli potpuno shvatiti posledice događaja? Kao što veliko svetilo na nebu ne bi moglo proizvesti dan, da njegova svetlost ne prevashodi naš vid, tako ni Tvorac naše prirode, Bog, ne bi bio Tvorac našeg spasenja, kada bi nam bio shvatljiv i kada ne bi posedovao mudrost i dobrotu koja prevashodi naš razum. Kako ne pomisle oni koji optužuju Boga za to što je pozvao i one koji se nisu delima odazvali na Njegov poziv, da bi oni, ukoliko ih ne bi pozvao, Njega smatrali uzročnikom svoje propasti? On ih je zato i pozvao, da niko ne bi mogao reći da je On uzrok nečije propasti. A zašto je on uopšte stvorio takve ljude, koji će biti predati na muke? On nije stvorio ljude za mučenje, nego za spasenje, što je jasno iz same činjenice da ih je pozvao. Da je On hteo nekoga da kazni, ne bi pozivao sve da se spasu. Ako je pak On, po Svojoj dobroti, priveo i prizvao mene da se spasem, a ja samoga sebe prikazao kao rđavog, ne bi li moje zlo, dok još i nije bilo učinjeno, moralo već tada da pobedi i sputa Njegovu večnu dobrotu, tako da me On unapred ne bi pozivao na spasenje?! Da li bi to bilo pravedno?! Onaj pak ko ne postavlja pitanje na ovaj način nego okrivljuje Tvorca, u suštini tvrdi da Bog nije trebalo da stvara razumno biće; jer, čemu razum, ako pri tom ne bi postojale sloboda volje i samovlasnost da se vrši izbor? A kako bi neko mogao imati samovlasnost i slobodnu volju, ako ne bi mogao, ukoliko želi, da bude i rđav? Ako se, pak, bez slobode volje ne može biti rđav, onda se, svakako, bez nje ne može biti ni dobar. Dakle, onaj ko kaže da Bog nije trebalo da stvara one koji će biti kažnjeni, samim tim kaže da nije trebalo stvarati ni one koji se spasavaju, i uopšte, razumno i samovlasno biće (dosl. prirodu); a ako je i sve ostalo bilo stvoreno radi ovog razumnog bića, onda ovim takav čovek kao da kaže da Bog nije ni trebalo da bude Tvorac. Uviđate li koliko je to neumesno? Međutim, pošto je Bog stvorio ljudski rod kao razuman i obdaren slobodnom voljom, pa su, koristeći se na različite načine ovim darom, jedni postali rđavi, a drugi blagočestivi, zar bi dobrome Bogu uistinu odgovaralo da, zato što će biti i rđavih, ne privodi u biće i one dobre? Da li bi iko mogao smisliti nešto nepravednije? Ako bi i jedan jedini čovek na svetu bio dobar, ni tada ne bi bilo pravedno ne sazdati tvorevinu, zato što je bolji jedan koji tvori volju Gospodnju, nego desetine hiljada bezakonika. Hoćemo li onima što ispiraju zlato iz zlatonosnog peska reći da ne treba tolike gomile zemlje prebirati zbog zrnaca zlata? Poslušajmo šta bi bilo kada ne bi postojao izbor: kada ne bi bilo zvanih, ne bi bilo ni izabranih, a kako bi ovi bili zvani, ako ne bi bili privedeni u biće (ako uopšte ne bi postojali? Skratimo, međutim, naše kazivanje i upitajmo one što osuđuju Onoga Koji želi da se svi spasu, šta raditi sa onim ljudima koji ne žele da se spasu? Budući da smo smrtni, nama je nužno potrebno da se hranimo. Dakle, pošto naš organizam, radi opstanka, odabira hranu i jedan njen deo upija u sebe, a drugi, nepotrebni, izbacuje napolje, hoćete li zbog tog rđavog dela hrane potpuno prestati da jedete, ili ćete, zbog onog dela hrane koju naš organizam radi opstanka naše prirode izdvaja i putem varenja, upija i prilagođava sebi, uzimati hranu? Nema potrebe razmišljati o ovome, jer mi samim delom odgovaramo na ovo pitanje, svakodnevno se hraneći i unoseći u sebe hranu koju naš organizam ili prihvata ili ne prihvata. Zbog čega tako činimo? Zbog toga što nam je urođena ljubav prema životu. Tako i Bog, po svojstvenoj Mu blagosti i dobrotoljublju, nije radi onih koji će po sopstvenoj volji postati rđavi dopustio dobrima da dospeju u biće, nego je radi dobrih stvorio i one koji će postati rđavi.[1]
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
[1] https://svetosavlje.org/gospode-prosveti-tamu-moju-sabrane-besede/42/
KOMENTARI