Sigurno ste čuli za izreku da su anđeli svetlost monasima, a monasi svetlost ljudima u svetu. Ova izreka je istinita, jer nas pouke monaha-podvižnika nadahnjuju, poučavaju i teše u našem crkvenom životu. Međutim, mislim da neprimetno može da se formira uverenje da od nas koji živimo u svetu i imamo porodice ne može mnogo da se očekuje, da mi nismo sposobni da napravimo nikakav ozbiljan korak na putu ka svetosti. Da li je to tako? Da li hrišćani u svetu mogu da se na dobar način takmiče u svetosti sa našom starijom i iskusnijom braćom – monasima?
U tumačenju Hristovih reči u priči o Sejaču i semenu koje je donosilo plod, blaženi Teofilakt za seme koje donosi rod po trideset piše da je u pitanju čovek:
„koji živi u čestitom braku i usrdno, koliko može, prohodi put vrline.“
Većina nas se trudi da koliko je u našoj moći prolazi ‘put vrline’. I velika većina nas vidi da naš svakodnevni podvig, kada ga ocenjujemo našim merilima i ne može realno da se nazove podvigom, jer se vrtimo u krugu dela koja se stalno ponavljaju. Pa kako tu da dostigneš svetost? Naveo bih sada par događaja opisanih u Žitiju nekih od najvećih monaha podvižnika Pravoslavne Crkve koji mogu da nam pomognu da steknemo pravilan pogled na stvari.
U Žitiju prepodobnog Pafnutija, učenika svetog Antonija Velikog piše sledeće:
„Posle dugog podvizavanja Pafnutije zamoli Boga da mu otkrije kome je on od svetih podvižnika sličan. Javi mu se Anđeo i reče mu: Ti si sličan tom i tom frulašu koji živi u gradu. – Pafnutije pohita tome frulašu i raspitivaše ga o njegovom načinu života i o delima. Frulaš mu reče (što i beše istina) da je on čovek grešan, da je pijanica i bludnik; da je nedavno prestao biti razbojnik i postao frulaš. A kada ga Pafnutije stade detaljno ispitivati kakvo je uopšte dobro učinio, on mu odgovori, da on ne zna nikakvo svoje dobro osim što je jednom, dok je još bio razbojnik, jedne noći spasao jednu hrišćansku devojku od razbojnika koji su hteli da je obeščaste, i vratio je u selo. Drugom jednom prilikom, produži frulaš, sretoh jednu lepu ženu gde luta u pustinji, bežeći od gradonačelnikovih slugu i sudija zbog državnih dugova svoga muža, i oplakuje svoju sudbu. Ja je upitah, zašto plače. – Ništa me ne pitaj, gospodine, reče ona, niti raspituj o mojoj nevolji, nego me uzmi kao sluškinju svoju i vodi kuda hoćeš. Jer pošto su mog muža u toku dve godine mnogo puta tukli zbog državnog duga od trista zlatnika, i zatvorili u tamnicu, i tri moja premila deteta prodali, ja se spasavam bekstvom, prelazeći iz mesta u mesto. I pošto su me često hvatali i svaki put nemilosrdno tukli, ja sada lutam po pustinji, i već je treći dan kako ništa nisam okusila. – Ja se sažalih na nju, dovedoh je u pećinu, dadoh joj trista zlatnika i ispratih do grada. Tako oslobodih nju sa decom i mužem. Pafnutije mu reče: Ja ne znam da sam išta slično učinio u svome životu; ali si ti, svakako, slušao za mene da sam čuven podvižništvom, jer nisam u lenjosti proveo svoj život. I Bog mi otkri o tebi da ti ništa nisi manji od mene po dobrim delima.“
A evo i kako su dve obične žene hrišćanke govorile o svom podvigu u Žitiju svetog Makarija Velikog, još jednog od učenika svetog Antonija Velikog:
„Jednom kada se prepodobni molio Bogu, dođe mu glas govoreći: Makarije, još nisi dostigao visinu dveju žena što zajedno žive u obližnjem gradu. – Čuvši to, starac uze svoj štap, i otide u spomenuti grad. I našavši njihov dom, kucnu u vrata, i odmah izađe jedna od njih, i primi ga s velikom radošću. Dozvavši ih obe, starac im se obrati ovako: Zbog vas sam toliki put potegao: došao sam iz daleke pustinje, da bih saznao dela vaša. Recite mi ih, ne skrivajući ništa. – A žene odgovoriše starcu: Veruj nam, sveti oče, da ni prošle noći ne besmo slobodne u postelji od muževa naših. Kakva onda dela tražiš od nas? – A starac nastojavaše moleći ih, da mu otkriju način svog života. I one, nemajući kud, rekoše: Mi smo rođake, jer smo se udale za dva brata. I živeći zajedno petnaest godina u jednom domu, mi nismo jedna drugoj rekle nijednu rđavu ili ružnu reč, niti smo se svađale. I sve do sada živimo u svetu. Besmo se dogovorile da ostavimo svoje telesne muževe, i da otidemo među svete deve koje Bogu služe, ali ne mogosmo umoliti svoje muževe, da nas puste, mada smo ih sa mnogim suzama molile i preklinjale. Pošto nam se ne ispuni ta želja, mi se zavetovasmo pred Bogom i među sobom, da sve do smrti svoje ne reknemo nijednu svetovnu reč. – Čuvši to, sveti Makarije reče: Zaista, Bog ne traži ni devojke, ni udate, ni monahe, ni mirjane, već dobru volju, i nju prima kao samo delo, i svakome po njegovoj dobroj volji daje Svetog Duha, Koji dejstvuje i rukovodi životom svakoga koji hoće da se spase.“
Da ovo nije nekakva slučajnost, da su hrišćani u svetu u stanju da steknu duboku mudrost, svedoči još jedan događaj opisan u Starečniku. Jedan od najčuvenijih otaca podvižnika, ava Pimen Veliki je zamolio čoveka iz sveta da pouči skup pustinjskih otaca. Čovek takve svetosti to nije uradio slučajno, on je video u svom posetiocu blagodat i svetost. Evo kako je ovaj događaj opisan u čuvenoj drevnoj knjizi:
„Bejaše nekakav svetovnjak veoma blagočestivog života, pa poseti avu Pimena; a zadesiše se kod starca i drugi monasi koji su tražili da čuju od njega pouku. A starac reče verujućem svetovnjaku: „Reci braći neku pouku.“
A on ga zamoli, govoreći: „Oprosti mi, avo, ja sam došao da naučim“.
No, pošto ga starac nagovori, reče: „Ja sam svetovan čovek i prodajem povrće te tako trgujem; drešim velike snopove i pravim male, kupujem jeftino a prodajem skupo. No, iako ne znam da govorim iz Svetog Pisma, ispričaću vam jednu priču: Jedan čovek reče svom prijatelju: „Pošto imam želju da vidim cara, pođi sa mnom“. Reče mu prijatelj: „Poći ću sa tobom do polovine puta“. A ovaj reče drugom prijatelju: „Pođi da me povedeš do carske palate“. A on mu reče: „Povešću te do carske palate“. A onda ovaj reče i trećem: „Pođi sa mnom caru“. A on reče: „Poći ću, povešću te do palate, pa ću stati, porazgovarati i uvesti te caru“.
Upitaše ga monasi: „U čemu je smisao te priče?“
A on im odgovori: „Prvi prijatelj je podvig koji dovodi do puta; drugi je čistota koja dospeva do neba; a treći je milostinja koja sa prostodušnošću uvodi ka caru Bogu. A monasi, pošto se duhovno ukrepiše, otidoše“.
Mi često nismo svesni koliko je dragocen podvig u očima Božijim crkvenih ljudi koji se trude da žive sa Bogom u svetu. Koliki god grešnici bili, koliko god se spoticali, padali i ustajali, važno je da znamo da sa našim čvrstim stajanjem u Crkvi, našim životom po zapovestima Isusa Hrista služimo Bogu. A Bog će se pobrinuti za sve ostalo.
Za kraj ove naše epizode, sveti Teofan Zatvornik nam poručuje:
„Savršenstvo se može dostići i porodičnim životom. Potrebno je samo gasiti i iskorenjivati strasti“.
Sveti Simeon Novi Bogoslov dodaje:
„Ni svet, niti obaveze u svetu ne sprečavaju ispunjavanju zapovesti Božijih onda kada postoji revnost i pažnja“.
Svako dobro od Gospoda svima!
KOMENTARI