Mk. 2:1-12
1. I uđe opet u Kapernaum posle nekoliko dana; i ču se da je u kući.
2. I odmah se skupiše mnogi tako da ne mogahu ni pred vratima da se smeste; I kazivaše im reč.
3. I dođoše k njemu sa uzetim, koga nošahu četvorica.
4. I ne mogući približiti se k njemu od naroda, otkriše krov od kuće gde on bijaše, i prokopavši spustiše odar na kome uzeti ležaše.
5. A Isus videvši veru njihovu, reče uzetome: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji!
6. A onde seđahu neki od književnika i pomišljahu u srcima svojim:
7. Što ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grehe osim jednoga Boga?
8. I odmah razumevši Isus duhom svojim da oni tako pomišljaju u sebi, reče im: Što tako pomišljate u srcima svojim?
9. Šta je lakše? Reći uzetome: Opraštaju ti se gresi; ili reći: Ustani i uzmi odar svoj, i hodi?
10. No da znate da vlast ima Sin Čovečiji na zemlji opraštati grehe, reče uzetome:
11. Tebi govorim: Ustani i uzmi odar svoj, i idi domu svome.
12. I usta odmah, i uzevši odar iziđe pred svima tako da se svi divljahu i slavljahu Boga govoreći: Nikada tako što ne videsmo.
„I videvši veru njihovu. No čiju veru? Da li samo veru onih, koji su doneli bolesnika, ili i bolesnikovu? Prvo, očigledna je vera onih, koji su bolesnika nosili. I po samoj njihovoj veri Gospod je mogao isceliti raslabljenoga. Jer u dosta prilika Hristos je učinio čuda i bez znanja i van vere bolesnika… U slučaju ovoga raslabljenoga pak vidi se, da je velika vera bila kod onih, koji su ga doneli ka Hristu. Hristos nije morao ceniti njihovu veru po spoljašnjim znacima; On je gledao pravo u srca njihova i video je veru njihovu. No mi, koji ne vidimo srca, možemo po spoljašnjim znacima videti, da je vera njihova zaista bila velika. Da se četiri čoveka reše, da donesu jednog beznadežnog bolesnika ka Hristu – nije li to veliki znak vere? Pa još da se dignu na krov, da ga otvore i spuste bolesnika kroz krov u kuću pred Hrista – nije li to očigledan znak jake vere? Jer zamislite, kakvom bi se riziku ta četiri čoveka izložila, i kakvom podsmehu od strane svojih suseda, da su morali, posle tolikog truda i posle provaljivanja krova na kući, vratiti bolesnika natrag neizlečena! A ljudi su se i onda bojali podsmeha kao i danas, i zazirali od neuspeha isto kao i danas. Samo se prejaka vera ne boji podsmeha niti zazire od neuspeha, – čak i ne pomišlja na podsmeh, kao što i ne sumnja u uspeh. Gospod je mogao, dakle, izlečiti bolesnoga videvši samo veru njegovih nosača. Ali ima znakova, da je i sam bolesnik imao veru. Pre svega jedan iole svestan čovek, kad bi bio bez vere, zar bi dozvolio, da ga ljudi vuku zajedno sa posteljom po ulicama, i – što je još važnije – zar bi dozvolio, da ga dižu na krov i spuštaju kroz krov unutra u kuću? No ima još jedan unutrašnji znak vere bolesnikove. Gospod njega oslovljava sa rečju čedo – čedo opraštaju ti se gresi. Zar bi nevernika Hristos nazvao čedom? Zar bi se nepokajanom moglo reći: opraštaju ti se gresi?“ Sveti Nikolaj Ohridski
KOMENTARI