Мк. 2:1-12
1. И уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући.
2. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч.
3. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица.
4. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бијаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше.
5. А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји!
6. А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:
7. Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога?
8. И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим?
9. Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи?
10. Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме:
11. Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме.
12. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што не видесмо.
„И видевши веру њихову. Но чију веру? Да ли само веру оних, који су донели болесника, или и болесникову? Прво, очигледна је вера оних, који су болесника носили. И по самој њиховој вери Господ је могао исцелити раслабљенога. Јер у доста прилика Христос је учинио чуда и без знања и ван вере болесника… У случају овога раслабљенога пак види се, да је велика вера била код оних, који су га донели ка Христу. Христос није морао ценити њихову веру по спољашњим знацима; Он је гледао право у срца њихова и видео је веру њихову. Но ми, који не видимо срца, можемо по спољашњим знацима видети, да је вера њихова заиста била велика. Да се четири човека реше, да донесу једног безнадежног болесника ка Христу – није ли то велики знак вере? Па још да се дигну на кров, да га отворе и спусте болесника кроз кров у кућу пред Христа – није ли то очигледан знак јаке вере? Јер замислите, каквом би се ризику та четири човека изложила, и каквом подсмеху од стране својих суседа, да су морали, после толиког труда и после проваљивања крова на кући, вратити болесника натраг неизлечена! А људи су се и онда бојали подсмеха као и данас, и зазирали од неуспеха исто као и данас. Само се прејака вера не боји подсмеха нити зазире од неуспеха, – чак и не помишља на подсмех, као што и не сумња у успех. Господ је могао, дакле, излечити болеснога видевши само веру његових носача. Али има знакова, да је и сам болесник имао веру. Пре свега један иоле свестан човек, кад би био без вере, зар би дозволио, да га људи вуку заједно са постељом по улицама, и – што је још важније – зар би дозволио, да га дижу на кров и спуштају кроз кров унутра у кућу? Но има још један унутрашњи знак вере болесникове. Господ њега ословљава са речју чедо – чедо опраштају ти се греси. Зар би неверника Христос назвао чедом? Зар би се непокајаном могло рећи: опраштају ти се греси?“ Свети Николај Охридски
КОМЕНТАРИ