У овој епизоди говоримо о једном путу о коме се ређе говори, којим се и ми сами ретко усуђујемо да прилазимо Богу. И себи самима, али и другима око нас смо спремни да одмах објаснимо да то није за нас. Али, да ли је тако? Да ли имамо и ми право на овај пут приближавања Богу? Да ли постоји још неки пут ка Богу осим прекоревања себе, подсећања себе на вечне муке? Који још пут поред овог постоји?
На почетку ове епизоде желео бих да прочитам један догађај из Старечника, књиге која садржи изреке и описе догађаја из древности Православне Цркве. Овај догађај који ћу вам прочитати је мени лично значио, подстакао ме на даље размишљање. Мислим да ће и вама бити занимљив:
„Два монаха, побеђена блудном страшћу отишли су у свет и узели себи жене. Након свега, почели су да говоре један другоме: каква нам је корист у томе што смо оставили монашки чин, пали у ову нечистоту, а на крају ћемо отићи у паклени огањ и муке? Вратимо се опет у пустињу. Дошавши у њу, молили су пустињске оце да им одреде покајање, исповедајући им оно што су учинили. Старци су их закључали у монашке келије на годину дана и обојици дали хлеб и воду у једнакој мери. Обојица су изгледала исто. Када се испунило време покајања, изашли су из затворништва. Оци су једног од њих видели жалосног и потпуно бледог, а другог са веселим и светлим лицем и зачудили се томе, јер су обојица монаха узимала исту количину хране. Прво су питали жалосног монаха: каквим си се мислима бавио у својој келији? „Размишљао сам“, одговорио је он, „о злу које сам учинио и о муци у коју треба да одем; и од страха ‘приону кост моја за месо моје’ (102. псалам). Оци су питали и другог монаха: а о чему си ти размишљао у својој келији? Он је одговорио: ‘ја сам захваљивао Богу за то што ме је Он истргао из нечистоте овог света и од будућих мука, што ме је вратио овом анђелском животу. Сећајући се Бога, ја сам се радовао’. Старци су рекли: покајање обојице једнако је пред Богом.“
Мислим да је ово врло важно сведочанство Предања које може да нас утеши, посебно у наше време. Јер много нас страда од недостатка наде и уздања у Бога, ако ћемо искрено. Утешно је да знамо да нема ничег погрешног у радовању и нади на Бога. Ово кажем јер се у већем броју случајева у духовној литератури сусрећемо са мишљу да морамо себе да исправљамо страхом и сећањем на вечне муке које чекају непокајане грешнике. Да се чувамо од греха, да пазимо да не презремо милост Божију према нама. И све ово јесте тачно и јесте исправно.
Једино што мислим јесте да понекада просто заборавимо да постоји и део нашег духовног живота који треба да буде испуњен радошћу и надом. Није искључено да у неким периодима свог духовног живота идемо једним или другим путем. Духовни савет искусних монаха је да самог себе бодриш у тренуцима жалости и немоћи, а да опет, прекориш себе када видиш да се опушташ и да почињеш да се хладиш у духовном животу. Суштина је да будемо у средини, на царском путу расуђивања и врлине. Не састоји се цео наш духовни живот само у прекоревању себе, сматрању себе грешним. Мора да постоји место за радовање зато што смо у Цркви са Христом, зато што знамо колико је благ и колико брине о нама. Зато што нам се открио живот са Богом и Његовим светима, живот без робовања страстима.
Не постоји идентичан рецепт за све људе, не одговарају исте ствари у духовном животу свим људима, јер нису сви истог узраста, идентичног васпитања, духовне зрелости, нити живе у истим животним околностима. Најважније је да не лажемо себе. Ако се радујемо Господу, то не значи да треба да занемаримо хришћански живот и да одустанемо од тога да нам заповести буду оријентир у животу. То би била очигледна духовна заблуда, нешто што је страно и туђе православној вери. Међутим, исто тако је туђе Православљу и учење о покајању само као о паничном страху да не погрешимо, осуђивању себе и сматрању да смо гори од свих створења. Посебно ово последње није применљиво за нас који живимо у свету. О томе ћемо говорити у посебној епизоди нашег подкаста.
Неки од нас могу да се искрено запитају, а чему да се радујемо ми као хришћани? Ево како свети Теофан Затворник тумачи стих из посланице апостола Павла:
„Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“: „Чему да се радују? Томе што су хришћани, што су им греси опроштени, што имају благодат Светог Духа, што живе свето Силом Његовом, што улазе у састрадавање са Господом и несумњиво ради тога могу да се надају да ће се удостојити и славног васкрсења… Ето чему треба да се радују! Избављени су од зла и испуњени сваким добром; и још гаје реалну наду да ће се удостојити и оних блага која се не могу ни замислити. Како се онда не радовати? Радост у духу је увек сапутница хришћана и у добровољним лишавања и посред невољних страдања. Зато апостолу није било довољно да само једном каже радујте се, него је додао и опет велим, радујте се! Како је разобличавајуће за вас одсуство радости! Јер то је несумњиви знак да је наше хришћанство врло недовољно, то јест, много тога у њему недостаје… Радујте се у Господу. Ево шта значе ове речи: живите тако да бисте се радовали.“
Дакле, видимо да нам није забрањено да се радујемо. А и зашто се не бисмо радовали, када смо и овакви, немоћни, душевно изранављени, ипак деца таквог Оца небеског Који нас толико воли и жели да будемо са Њим?
Свако добро од Господа свима.
КОМЕНТАРИ