U ovoj epizodi govorimo o jednom putu o kome se ređe govori, kojim se i mi sami retko usuđujemo da prilazimo Bogu. I sebi samima, ali i drugima oko nas smo spremni da odmah objasnimo da to nije za nas. Ali, da li je tako? Da li imamo i mi pravo na ovaj put približavanja Bogu? Da li postoji još neki put ka Bogu osim prekorevanja sebe, podsećanja sebe na večne muke? Koji još put pored ovog postoji?
Na početku ove epizode želeo bih da pročitam jedan događaj iz Starečnika, knjige koja sadrži izreke i opise događaja iz drevnosti Pravoslavne Crkve. Ovaj događaj koji ću vam pročitati je meni lično značio, podstakao me na dalje razmišljanje. Mislim da će i vama biti zanimljiv:
„Dva monaha, pobeđena bludnom strašću otišli su u svet i uzeli sebi žene. Nakon svega, počeli su da govore jedan drugome: kakva nam je korist u tome što smo ostavili monaški čin, pali u ovu nečistotu, a na kraju ćemo otići u pakleni oganj i muke? Vratimo se opet u pustinju. Došavši u nju, molili su pustinjske oce da im odrede pokajanje, ispovedajući im ono što su učinili. Starci su ih zaključali u monaške kelije na godinu dana i obojici dali hleb i vodu u jednakoj meri. Obojica su izgledala isto. Kada se ispunilo vreme pokajanja, izašli su iz zatvorništva. Oci su jednog od njih videli žalosnog i potpuno bledog, a drugog sa veselim i svetlim licem i začudili se tome, jer su obojica monaha uzimala istu količinu hrane. Prvo su pitali žalosnog monaha: kakvim si se mislima bavio u svojoj keliji? „Razmišljao sam“, odgovorio je on, „o zlu koje sam učinio i o muci u koju treba da odem; i od straha ‘prionu kost moja za meso moje’ (102. psalam). Oci su pitali i drugog monaha: a o čemu si ti razmišljao u svojoj keliji? On je odgovorio: ‘ja sam zahvaljivao Bogu za to što me je On istrgao iz nečistote ovog sveta i od budućih muka, što me je vratio ovom anđelskom životu. Sećajući se Boga, ja sam se radovao’. Starci su rekli: pokajanje obojice jednako je pred Bogom.“
Mislim da je ovo vrlo važno svedočanstvo Predanja koje može da nas uteši, posebno u naše vreme. Jer mnogo nas strada od nedostatka nade i uzdanja u Boga, ako ćemo iskreno. Utešno je da znamo da nema ničeg pogrešnog u radovanju i nadi na Boga. Ovo kažem jer se u većem broju slučajeva u duhovnoj literaturi susrećemo sa mišlju da moramo sebe da ispravljamo strahom i sećanjem na večne muke koje čekaju nepokajane grešnike. Da se čuvamo od greha, da pazimo da ne prezremo milost Božiju prema nama. I sve ovo jeste tačno i jeste ispravno.
Jedino što mislim jeste da ponekada prosto zaboravimo da postoji i deo našeg duhovnog života koji treba da bude ispunjen radošću i nadom. Nije isključeno da u nekim periodima svog duhovnog života idemo jednim ili drugim putem. Duhovni savet iskusnih monaha je da samog sebe bodriš u trenucima žalosti i nemoći, a da opet, prekoriš sebe kada vidiš da se opuštaš i da počinješ da se hladiš u duhovnom životu. Suština je da budemo u sredini, na carskom putu rasuđivanja i vrline. Ne sastoji se ceo naš duhovni život samo u prekorevanju sebe, smatranju sebe grešnim. Mora da postoji mesto za radovanje zato što smo u Crkvi sa Hristom, zato što znamo koliko je blag i koliko brine o nama. Zato što nam se otkrio život sa Bogom i Njegovim svetima, život bez robovanja strastima.
Ne postoji identičan recept za sve ljude, ne odgovaraju iste stvari u duhovnom životu svim ljudima, jer nisu svi istog uzrasta, identičnog vaspitanja, duhovne zrelosti, niti žive u istim životnim okolnostima. Najvažnije je da ne lažemo sebe. Ako se radujemo Gospodu, to ne znači da treba da zanemarimo hrišćanski život i da odustanemo od toga da nam zapovesti budu orijentir u životu. To bi bila očigledna duhovna zabluda, nešto što je strano i tuđe pravoslavnoj veri. Međutim, isto tako je tuđe Pravoslavlju i učenje o pokajanju samo kao o paničnom strahu da ne pogrešimo, osuđivanju sebe i smatranju da smo gori od svih stvorenja. Posebno ovo poslednje nije primenljivo za nas koji živimo u svetu. O tome ćemo govoriti u posebnoj epizodi našeg podkasta.
Neki od nas mogu da se iskreno zapitaju, a čemu da se radujemo mi kao hrišćani? Evo kako sveti Teofan Zatvornik tumači stih iz poslanice apostola Pavla:
„Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se!“: „Čemu da se raduju? Tome što su hrišćani, što su im gresi oprošteni, što imaju blagodat Svetog Duha, što žive sveto Silom Njegovom, što ulaze u sastradavanje sa Gospodom i nesumnjivo radi toga mogu da se nadaju da će se udostojiti i slavnog vaskrsenja… Eto čemu treba da se raduju! Izbavljeni su od zla i ispunjeni svakim dobrom; i još gaje realnu nadu da će se udostojiti i onih blaga koja se ne mogu ni zamisliti. Kako se onda ne radovati? Radost u duhu je uvek saputnica hrišćana i u dobrovoljnim lišavanja i posred nevoljnih stradanja. Zato apostolu nije bilo dovoljno da samo jednom kaže radujte se, nego je dodao i opet velim, radujte se! Kako je razobličavajuće za vas odsustvo radosti! Jer to je nesumnjivi znak da je naše hrišćanstvo vrlo nedovoljno, to jest, mnogo toga u njemu nedostaje… Radujte se u Gospodu. Evo šta znače ove reči: živite tako da biste se radovali.“
Dakle, vidimo da nam nije zabranjeno da se radujemo. A i zašto se ne bismo radovali, kada smo i ovakvi, nemoćni, duševno izranavljeni, ipak deca takvog Oca nebeskog Koji nas toliko voli i želi da budemo sa Njim?
Svako dobro od Gospoda svima.
KOMENTARI