Lk. 13:10-17
10. A učaše u jednoj sinagogi subotom.
11. I gle, bješe onde žena koja imađaše duha nemoći osamnaest godina, i beše zgrčena, i ne mogaše se nikako uspraviti.
12. A kad je vide Isus, prizva je i reče joj: Ženo, oslobođena si od nemoći svoje.
13. I stavi na nju ruke, i odmah se uspravi i slavljaše Boga.
14. A starešina sinagoge, negodujući što je Isus iscijeli u subotu, odgovorivši reče narodu: Šest je dana u koje treba raditi; u ove, dakle, dolazite te se lečite, a ne u dan subotni.
15. A Gospod mu odgovori i reče: Licemere, svaki od vas ne odrešuje li u subotu svojega vola ili magarca od jasala i vodi da napoji?
16. A ovu, kćer Avraamovu, koju sveza satana evo osamnaest godina, ne trebaše li odrešiti od ove sveze u dan subotni?
17. I dok on ovo govoraše stiđahu se svi koji mu se protivljahu; a sav narod radovaše se za sva slavna dela što ih on činjaše.
„A kad je vidi Isus, dozva je i reče joj: ženo, oproštena si od bolesti svoje. I metnu na nju ruke, i odmah se ispravi i hvaljaše Boga. Ovo divno čudo sotvorio je Gospod ne po molbi niti po veri ove žene nego po Svojoj sopstvenoj pobudi i moći. Nije li ovo jasan utuk svima onima koji bi zlurado hteli da umanje božansku veličinu čuda Hristovih govoreći kao tobož da su ta čuda bila moguća samo zbog autosugestije onih nad kojima su se i zbila? Gde je i trag od neke gatarske autosugestije kod ove zgrčene žene? Ona nije mogla ni videti lice Hristovo od zgrčenosti svoje. Ona nije ni zamolila Hrista za milost, niti je i jednim znakom izrazila svoju veru u Njega. Ne samo to, nego ta žena nije bila ni u blizini Hristovoj, niti je ona prva k Njemu prišla, nego On nju dozva. Kao pastir kad ugleda svoju ovcu zavrzenu u trnje, polumrtvu i bezglasnu, pa joj se on prvi javi! Tako i žalostivni Gospod, Pastir Dobri, prvi se javi ovoj Svojoj ovci, zavrzenoj od Satane. Prvo On oslovi nju: ženo! Ne kaže: bogalje! ni: nakarado! ni: senko života! ni: grešnice! nego: ženo! Samom tom rečju Gospod joj povraća izgubljeno dostojanstvo njeno. Potom je oprašta od bolesti, i najzad stavlja prečiste ruke Svoje na nju. Da bi tako bio savršen dar nebesnog Darodavca što ga On daruje zemnorodnim! Prvo – sažaljiv pogled, drugo – moćna reč, treće – milujuća ruka. Sve ono čega je ova žena bila lišena punih osamnaest godina. On joj daje. Jer ako se kad neko i sažalio na nju, sažaljenje to nije bilo čisto nego pomešano sa strahom za sebe i ponositošću sobom; iako ju je kad neko oslovio, oslovio ju je po nuždi i utekao od nje, i ako je neko opet po nuždi morao se dotaći nje, doticao se vrhovima prstiju brzo žureći da opere svoje prste. A Gospod Isus je naročito dozva k Sebi, i govori joj lekovite reči, i stavlja na nju obe Svoje lekovite ruke. On se ophodi prema ovoj nepoznatoj ženi kao otac prema kćeri svojoj. Da je ovolika milost bila upućena na crnu zemlju ili na jarko sunce, zemlja bi se morala potresti i sunce zaplakati. No ova milost je bila upućena na zgrčenu ženu, i žena se odmah ispravi. Kako se ispravi kriva kičma i ne slomi se? Kako se pokrete nepokretni vrat i ne beše bolno? Trebalo je milioni godina da prođu, govore beslovesni umovi u naše doba, da se kičma majmunska uspravi i da majmun postane čovek! Tako govore, jer ne poznaju silu i moć Živoga Boga.“ Sveti Nikolaj Ohridski
KOMENTARI