Данашњи живот, лични, друштвени, (да ли и духовни?) не може да се замисли без друштвених мрежа. Како се каже: „ако нешто ниси поставио на свој профил, то као да се није догодило…“ Зашто смо толико зависни од Инстаграма, Фејсбука или Тик-Тока? Да ли се ради само о вештини њихових твораца, алгоритма који лови нашу пажњу или постоји и нешто друго као важан фактор?
Сигурно сте чули много пута, читали још више о томе колико су друштвене мреже опасне, колику зависност могу да изазову, колико нам времена одузимају, итд. И све то је у мањој или већој мери тачно, знате и сами колико људи могу да буду зависни од својих телефона, од тога колико ће људи одобравати или не оно што напишу на свом профилу, колико су у стању да се препиру са неким у рубрици коментара на тему која апсолутно нема везе са њиховим животом, још мање са њиховим вечним спасењем…
А да ли сте се икада запитали, да ли је могуће да на целу ову ситуацију са друштвеним мрежама погледамо и из другог угла? У смислу да нисмо ми као људи толико постали зависни од њих, само зато што творци друштвених мрежа тако добро знају да нам привуку пажњу, да утичу на наш допамински систем задужен за задовољство и тако у нама развију зависност? Све то стоји, али, да ли је све само у томе?
Мислим да ово није цела слика. Ми смо у великој мери постали јако везани за свој телефон, за свој профил на Инстаграму или Фејсбуку, не зато што су људи из ове индустрије толико покварени или је у питању нека завера, већ зато што нама самима наша зависност од мрежа доноси утеху. Забавља нас садржај на мрежама, теши нас, учини нас понекада и важним у сопственим очима, посебно када, на пример, напишемо нешто па маса наших пријатеља реагује позитивно. Знате оно када се цео дан враћаш и провераваш колико је још лајкова сакупљено од последње посете. Дакле, ми у друштвеним мрежама налазимо уточиште од себе самих, од онога што у себи носимо. Покушавамо да побегнемо од нашег унутрашњег садржаја, наших страсти и душевних траума. И ово се врло често дешава. Док ће неко када је тужан или уморан, депресиван или уплашен, да крене ка фрижидеру за утехом, неко други ће отићи на Инстаграм или Тик-ток.
Да се све на томе завршава, да ми бег од нас самих решавамо тако што ћемо тражити забављање и расејаност и да је то то, проблем не би био толики. Али нажалост, није тако. Ради се о томе да када бежимо од наше унутрашње муке да је тако назовем, она постаје снажнија. Ево како пише свети Игњатије Брјанчанинов:
„Човече! Твоје забаве, твоја весеља – разобличују муку која живи унутар тебе. Ти хоћеш да је заглушиш пехаром бучних забава и непрекидне расејаности. Несрећниче! Чим дочекаш тренутак трезвености, изнова ћеш се уверити да је мука коју си покушавао да уништиш забавом и даље жива у теби. Забава јој служи као храна, као средство од кога јача: предахнувши у хладу забаве, мука проваљује са још већом силином. Она је сведочанство које живи у самом човеку и сведочи му о његовом паду“.
Свети Јован Кронштатски писао је почетком прошлог века да људи имају велику потребу за забавама зато што су одустали од озбиљног живота, да садржај духовног живота мењају за забаве. Сада ће неко да помисли: „Јесте сад, шта онда треба да живим као монах у граду. Цео дан проблеми и стрес, и шта – још да не могу да се опустим и мало разонодим…“ Нико то не каже. Наравно да можемо да се опустимо и разонодимо. Суштина је само да то буде на прави начин, да у томе не претерамо. Да се не кајемо због наше забаве или да након ње не мрзимо себе.
Како да бирамо начин опуштања? Критеријум је јасан: наше опуштање и наша забава би требало да буду нешто што позитивно утиче на нас, на наш духовни живот. Или макар да буде неутрално, да нам не наноси штету. Да након овог опуштања и одушка заиста осећамо да смо предахнули, колико год то мало било. Да ли ће то бити неки квалитетан филм са добром поруком, шетња са блиском особом или ми сами, читање неке занимљиве књиге, можда одмор у виду кратког дремања током дана? Можда да се погледа нека утакмица са члановима породице ако их то занима, не због саме утакмице, већ што је у питању неко време које проводимо заједно, а да не гледамо свако у свој екран…
Суштина је да ћемо осећати мању потребу за спољашњим утехама или разонодама, само онда када кренемо да упознајемо наш унутрашњи свет, када озбиљније приступимо нашем духовном животу, читању Јеванђеља, одласку на црквене службе, размишљању о Богу. Делује страшно монотоно када се прича о томе са стране, али тек када човек то осети види разлику и осети мир у души. Свети Теофан Затворник је писао:
„Када је савест узнемирена, … тада је души тешко да борави у себи, као да је у чађавој, мемљивој соби. Душа тада бежи напоље, ван себе тражи како да угаси унутрашње мучење, прелазећи са предмета на предмет, без паузе, да не би ни на минут остала сама са собом“.
Видимо да су светитељи знали и осећали у себи нешто што нама недостаје, што можда ми желимо да надоместимо само спољашњим садржајима? Наш унутрашњи свет стрпљиво чека на нас, зашто се не бисмо потрудили да га улепшамо, тако да се онда аутоматски смањи и потреба за друштвеним мрежама као спољашњим поводом за расејаност?
Ми смо као људи зависна бића, али која је зависност једина исправна? Којој зависности ми треба да тежимо? О томе у једној од наредних епизода нашег подкаста…
Свако добро од Господа!
КОМЕНТАРИ