Današnji život, lični, društveni, (da li i duhovni?) ne može da se zamisli bez društvenih mreža. Kako se kaže: „ako nešto nisi postavio na svoj profil, to kao da se nije dogodilo…“ Zašto smo toliko zavisni od Instagrama, Fejsbuka ili Tik-Toka? Da li se radi samo o veštini njihovih tvoraca, algoritma koji lovi našu pažnju ili postoji i nešto drugo kao važan faktor?
Sigurno ste čuli mnogo puta, čitali još više o tome koliko su društvene mreže opasne, koliku zavisnost mogu da izazovu, koliko nam vremena oduzimaju, itd. I sve to je u manjoj ili većoj meri tačno, znate i sami koliko ljudi mogu da budu zavisni od svojih telefona, od toga koliko će ljudi odobravati ili ne ono što napišu na svom profilu, koliko su u stanju da se prepiru sa nekim u rubrici komentara na temu koja apsolutno nema veze sa njihovim životom, još manje sa njihovim večnim spasenjem…
A da li ste se ikada zapitali, da li je moguće da na celu ovu situaciju sa društvenim mrežama pogledamo i iz drugog ugla? U smislu da nismo mi kao ljudi toliko postali zavisni od njih, samo zato što tvorci društvenih mreža tako dobro znaju da nam privuku pažnju, da utiču na naš dopaminski sistem zadužen za zadovoljstvo i tako u nama razviju zavisnost? Sve to stoji, ali, da li je sve samo u tome?
Mislim da ovo nije cela slika. Mi smo u velikoj meri postali jako vezani za svoj telefon, za svoj profil na Instagramu ili Fejsbuku, ne zato što su ljudi iz ove industrije toliko pokvareni ili je u pitanju neka zavera, već zato što nama samima naša zavisnost od mreža donosi utehu. Zabavlja nas sadržaj na mrežama, teši nas, učini nas ponekada i važnim u sopstvenim očima, posebno kada, na primer, napišemo nešto pa masa naših prijatelja reaguje pozitivno. Znate ono kada se ceo dan vraćaš i proveravaš koliko je još lajkova sakupljeno od poslednje posete. Dakle, mi u društvenim mrežama nalazimo utočište od sebe samih, od onoga što u sebi nosimo. Pokušavamo da pobegnemo od našeg unutrašnjeg sadržaja, naših strasti i duševnih trauma. I ovo se vrlo često dešava. Dok će neko kada je tužan ili umoran, depresivan ili uplašen, da krene ka frižideru za utehom, neko drugi će otići na Instagram ili Tik-tok.
Da se sve na tome završava, da mi beg od nas samih rešavamo tako što ćemo tražiti zabavljanje i rasejanost i da je to to, problem ne bi bio toliki. Ali nažalost, nije tako. Radi se o tome da kada bežimo od naše unutrašnje muke da je tako nazovem, ona postaje snažnija. Evo kako piše sveti Ignjatije Brjančaninov:
„Čoveče! Tvoje zabave, tvoja veselja – razobličuju muku koja živi unutar tebe. Ti hoćeš da je zaglušiš peharom bučnih zabava i neprekidne rasejanosti. Nesrećniče! Čim dočekaš trenutak trezvenosti, iznova ćeš se uveriti da je muka koju si pokušavao da uništiš zabavom i dalje živa u tebi. Zabava joj služi kao hrana, kao sredstvo od koga jača: predahnuvši u hladu zabave, muka provaljuje sa još većom silinom. Ona je svedočanstvo koje živi u samom čoveku i svedoči mu o njegovom padu“.
Sveti Jovan Kronštatski pisao je početkom prošlog veka da ljudi imaju veliku potrebu za zabavama zato što su odustali od ozbiljnog života, da sadržaj duhovnog života menjaju za zabave. Sada će neko da pomisli: „Jeste sad, šta onda treba da živim kao monah u gradu. Ceo dan problemi i stres, i šta – još da ne mogu da se opustim i malo razonodim…“ Niko to ne kaže. Naravno da možemo da se opustimo i razonodimo. Suština je samo da to bude na pravi način, da u tome ne preteramo. Da se ne kajemo zbog naše zabave ili da nakon nje ne mrzimo sebe.
Kako da biramo način opuštanja? Kriterijum je jasan: naše opuštanje i naša zabava bi trebalo da budu nešto što pozitivno utiče na nas, na naš duhovni život. Ili makar da bude neutralno, da nam ne nanosi štetu. Da nakon ovog opuštanja i oduška zaista osećamo da smo predahnuli, koliko god to malo bilo. Da li će to biti neki kvalitetan film sa dobrom porukom, šetnja sa bliskom osobom ili mi sami, čitanje neke zanimljive knjige, možda odmor u vidu kratkog dremanja tokom dana? Možda da se pogleda neka utakmica sa članovima porodice ako ih to zanima, ne zbog same utakmice, već što je u pitanju neko vreme koje provodimo zajedno, a da ne gledamo svako u svoj ekran…
Suština je da ćemo osećati manju potrebu za spoljašnjim utehama ili razonodama, samo onda kada krenemo da upoznajemo naš unutrašnji svet, kada ozbiljnije pristupimo našem duhovnom životu, čitanju Jevanđelja, odlasku na crkvene službe, razmišljanju o Bogu. Deluje strašno monotono kada se priča o tome sa strane, ali tek kada čovek to oseti vidi razliku i oseti mir u duši. Sveti Teofan Zatvornik je pisao:
„Kada je savest uznemirena, … tada je duši teško da boravi u sebi, kao da je u čađavoj, memljivoj sobi. Duša tada beži napolje, van sebe traži kako da ugasi unutrašnje mučenje, prelazeći sa predmeta na predmet, bez pauze, da ne bi ni na minut ostala sama sa sobom“.
Vidimo da su svetitelji znali i osećali u sebi nešto što nama nedostaje, što možda mi želimo da nadomestimo samo spoljašnjim sadržajima? Naš unutrašnji svet strpljivo čeka na nas, zašto se ne bismo potrudili da ga ulepšamo, tako da se onda automatski smanji i potreba za društvenim mrežama kao spoljašnjim povodom za rasejanost?
Mi smo kao ljudi zavisna bića, ali koja je zavisnost jedina ispravna? Kojoj zavisnosti mi treba da težimo? O tome u jednoj od narednih epizoda našeg podkasta…
Svako dobro od Gospoda!
KOMENTARI