„I pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine Njegove i odmah stade tečenje krvi njene…“ (Lk. 8:44) – Nedelja dvadeset četvrta po Pedesetnici

Lk. 8:41-56

41. I gle, dođe čovek po imenu Jair, i on bješe starešina sinagoge, i pavši pred noge Isusove, moljaše ga da uđe u dom njegov.
42. Jer u njega beše jedinica kći oko dvanaest godina, a ona umiraše. A kad iđaše Isus, narod se tiskao oko njega.
43. I beše neka žena bolesna od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti;
44. I pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine njegove, i odmah stade tečenje krvi njene.
45. I reče Isus: Ko je to što me se dotače? A kada svi odricahu, reče Petar i koji bijahu s njim: Nastavniče, narod te opkolio i gura te, a ti govoriš: Ko je to što me se dotače?
46. A Isus reče: Neko me se dotače, jer ja osetih silu koja iziđe iz mene.
47. A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhteći, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotače i kako odmah ozdravi.
48. A on joj reče: Ne boj se, kćeri, vjera tvoja spasla te je; idi u miru.
49. Dok on još govoraše dođe neko od starješine sinagoge i reče mu: Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja.
50. A kada ču Isus, odgovori mu govoreći: Ne boj se, samo vjeruj, i biće spasena.
51. I došavši u kuću, ne dopusti nikome da uđe osim Petru i Jovanu i Jakovu, i devojčinom ocu i materi.
52. I svi plakahu i jaukahu za njom. A on reče: Ne plačite, nije umrla nego spava.
53. I podsmevahu mu se znajući da je umrla.
54. A on izgnavši sve, uze je za ruku i zovnu, govoreći: Devojko, ustani.
55. I povrati se duh njen, i ustade odmah; i on zapovedi da joj dadu da jede.
56. I zadiviše se veoma roditelji njeni. A on im zapovedi da nikome ne kazuju šta se dogodilo.

„Kao što je krvotočiva žena koja je istinski poverovala i dotakla se haljine Gospodnje, odmah dobila isceljenje i presušilo je tečenje nečistog izvora krvi; tako i svaka duša, imajući neisceljivu ranu greha, izvor nečistih i lukavih pomisli – ako priđe Hristu i istinski verujući, bude molila, dobiće spasavajuće isceljenje od (nama) neisceljivog toka strasti. Silom Jedinog Isusa će presušiti izvor iz koga ističu nečiste pomisli. Niko drugi ne može da isceli ovu ranu. Jer to je neprijatelj i želeo, da Adamovim prestupom rani i pomrači unutrašnjeg čoveka, um koji gleda Boga. I oči uma, kada su za njih postala nedostupna nebeska blaga, progledale su već za poroke i strasti. I zato je čovek tako ranjen da ga niko ne može isceliti osim Gospoda. Samo Njemu je moguće sve. Jer Gospod je došao i uzeo greh sveta, to jest, isušio nečisti izvor duševnih pomisli. Kao što je krvotočiva žena potrošila sve svoje imanje na one koji su mogli da je iscele i ni od koga nije dobila korist dok se nije približila Gospodu, poverovavši istinski u Njega. Kada se dotakla Isusovih haljina, odmah je osetila isceljenje i tečenje krvi se zaustavilo. Tako i dušu koja je na početku ranjena neisceljivom ranom štetnih strasti, niko nije mogao da isceli od pravednih, ni od Otaca, ni od Proroka ni od Patrijaraha“. Sveti Makarije Veliki