Lk. 16:19-31
19. Čovek pak neki beše bogat i oblačaše se u skerlet i u svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan.
20. A beše neki siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred vratima njegovim gnojav,
21. I željaše da se nasiti mrvama koje padahu sa trpeze bogatoga; a još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov.
22. A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogataš, i sahraniše ga.
23. I u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovu.
24. I on povika i reče: Oče Avraame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svojega da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu.
25. A Avraam reče: Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš.
26. I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze.
27. Tada reče: Molim te pak, oče, da ga pošalješ domu oca mojega;
28. Jer imam petoricu braće: neka im posvedoči da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja.
29. Reče mu Avraam: Imaju Mojseja i proroke, neka njih slušaju.
30. A on reče: Ne, oče Avraame, nego ako im dođe neko iz mrtvih, pokajaće se.
31. A on mu reče: Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne, neće se uveriti.
„Ime ovakvih bogataša biće na nebu kao i nepoznato; ono se neće spominjati ni među angelima ni među svetiteljima. Ono će biti izbrisano iz Knjige Živih. Gospod je morao znati ime bogataševo kao što je znao i ime siromahovo, no nije ga naročito hteo izgovoriti Svojim životvornim ustima, da ga ne bi tako obnovio i oživeo, pošto je ono već bilo izbrisano iz Knjige Živih. Zapazite, da se Gospod kao naročito čuvao da izgovori Svojim ustima ime Irodovo, Pilatovo, Kajafino. Idite kažite onoj lisici (Lk. 13, 32)! govori On za Iroda, no neće da izgovori ime njegovo. Još ranije je rekao Bog za bezakonike kroz Psalmista: niti ću spomenuti imena njihova ustima mojim (Ps. 16, 4). A pravednicima je Gospod Isus rekao: radujte se što su vaša imena zapisana na nebesima (Lk. 10, 20); i to radovanje On im preporučuje iznad svakog drugog radovanja, čak i iznad radovanja od toga što im se zli dusi pokoravaju. No kakvo je zlo učinio ovaj bogataš, da Gospod neće ni ime njegovo da spomene? Gle, Gospod ga ne optužuje ni za krađu, ni za laž, ni za blud, ni za ubistvo, ni za neverovanje u Boga, pa čak ni za krivo stečeno bogatstvo. Jer izgleda, da on nije sam ni stekao to bogatstvo, ni pravo ni krivo, nego nasledio, pošto se kaže beše bogat, a ne: postade bogat, ili: obogati se. No našto da ga Gospod optužuje, kad je živa optužba protiv njega stajala pred kapijom dvora njegovog, ispisana ne mastilom po hartiji, nego ranama i gnojem po koži živoga čoveka? Nesumnjivo, da je bogataš imao sve one poroke, koje bogatstvo neminovno donosi sobom svakom lakomislenom. Jer onaj ko se svaki dan raskošno oblačio, raskošno jeo i pio, i veselo provodio, nije mogao imati u sebi straha Božjega, nije mogao uzdržati jezik svoj od mnogorečivosti, ni trbuh svoj od proždrljivosti, ni srce svoje od gordosti i sujete, niti od preziranja drugih ljudi, niti od podsmevanja svetinji Božjoj. A ovo sve pak neizbežno i nezadržano goni čoveka i na blud, i na prevaru, i osvetu i ubistvo i bogoodricanje. No sve te grehe i poroke bogataševe Gospod ne nabraja. Iz Njegove priče samo je jedan prestup bogatašev jasan, a to je: krajnje preziranje čoveka Lazara, i to ni zbog čega drugog, nego zbog bede i bolesti. Da je Lazar bio zdrav i u svilu odeven, pa se pojavio pred kapijom, bogataš bi ga nesumnjivo oslovio, i pozvao za trpezu svoju, – oslovio bi ga kao čoveka, priznao bi ga za čoveka. Međutim u bednom i gnojavom Lazaru on nije gledao čoveka niti priznavao čoveka. On je prezreo stvorenje Božje kao i da ne postoji. On je odvraćao oči svoje od njega, da ne uprlja pogled svoj. On je smatrao sebe svojom sopstvenom svojinom, i svoje bogatstvo smatrao je ne pozajmicom Božjom nego isključivo svojom svojinom. Talant koji mu je Bog dao, on je zakopao u zemlju svoga tela, i nije dao da se njime koriste oni koji su to potrebovali. Njegovo srce bilo je otežalo žderanjem i pijanstvom (Lk. 21, 34), te je bilo potpuno slepo za duhovni svet i za duhovne vrednosti. On je gledao samo telesnim očima, slušao telesnim ušima, živeo telesnim životom. Njegova duša bila je isto onako gnojava kao Lazarevo telo. Njegova duša bila je prava slika Lazarevog tela, i Lazarevo telo bilo je prava slika njegove duše. I tako, Bog je bio postavio dva čoveka na zemlji, da budu ogledalo jedan drugom, jednoga u dvoru, drugoga pred kapijom dvora. Spoljašnji sjaj bogatašev bio je ogledalo unutrašnjosti Lazareve, a spoljašnji gnoj Lazarev ogledalo unutrašnjosti bogataševe? Zar je potrebno bilo da Gospod nabraja sve grehe bogataševe? Oni su jednim potezom svi objavljeni, svi do jednoga. Nemilosrće bogataševo prema Lazaru skinulo je zavesu sa đubrišta duše bogataševe, i sva gadost toga đubrišta, i za oči i za uši i za nos i za jezik, trenutno je objavljena.“ Sveti Nikolaj Ohridski
KOMENTARI