„Ово је наследник; ходите да га убијемо и да присвојимо наследство његово“ (Мт. 21:38) – Недеља тринаеста по Педесетници

Мт. 21:33-42

33. Другу причу чујте: Бијаше човек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде.
34. А када се приближи време бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове.
35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше.
36. Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише им тако исто.
37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидеће се сина мојега.
38. А виноградари видевши сина, рекоше међу собом: Ово је наследник; ходите да га убијемо, и да присвојимо наследство његово.
39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише.
40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним?
41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме.
42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.

 

„Људима је главно да буду самостални у своме животу и раду: да не зависе од Бога, да све приписују себи. Зато су и почели одрицати Бога уопште, а не само призивати Га као Господа и Творца света, Коме се мора давати рачун о томе како се понашамо у овом винограду Његовом. Људи виноградари на разне начине одбијају „слуге“ Божије, одбацују их, не признају. Такозвана „позитивна наука“ ништа не признаје као Божије у овом свету; деисти по нешто; атеисти – ништа, материјалисти – ништа. Људи као виноградари су се толико обезбожили да ништа Божије не виде и не признају ни у свету, винограду Божијем, ни у посланицима Божијим: пророцима, апостолима, светитељима, праведницима. Штавише, они ни у Сину Божијем не виде и не признају Бога, иако је Он – живо, земаљско, човечанско оваплоћење Бога невидљивога. И заиста, људи на разне начине убијају Сина Божијег у себи и у свету око себе и Његову имовину, Његово наслеђе проглашавају својим. Учитељ убија у ученику Сина Божијег када га учи безверју; научник у ђаку када тврди да је свет сам од себе постао; свештеник у парохијанима када нејеванђелски живи; државник у поданицима када не управља по Божијим законима; безбожник када силом намеће своје безбожје; богоборац када саблажњава просте и наивне. И још убијају Сина Божијег и слуге Божије они који стихије природе проглашавају за самосталне и самоникле, одричући им сваку божанску целисходност и постојању и делатности. Гром, зар није слуга Божији? Па муње? Па светлост? Па ваздух? Па небо? Па сунце? Па биље? Па животиње и уопште, све што постоји? Приписивање томе неке самосталне или механичке улоге, убија их и уништава као логичне, божански логичне и целисходне стихије; лишава их и пророчког и логосног смисла. И тако своди свет на алогосно чудовиште и глупост и бесмислицу.“ Свети Јустин Ћелијски