Мт. 14:22-34
22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду пре њега на ону страну док он отпусти народ.
23. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше онде сам.
24. А лађа беше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан ветар.
25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.
26. И видевши га ученици где иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше.
27. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!
28. А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.
29. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.
30. Но видећи јак ветар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!
31. И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловерни, зашто посумња?
32. И кад уђоше у лађу, преста ветар.
33. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији.
34. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.
„Дакле, зашто је Христос дозволио Петру? Јер да му је рекао: не можеш да дођеш, Петар би по својој ватрености и овде почео да противречи. Зато Христос самим делом убеђује Петра да буде опрезнији на даље. Међутим, ни ово не задржава Петра. Дакле, сишавши са лађе, бива савладан таласима јер се уплашио; ето шта је изазвало колебање; страх је настао због ветра. Апостол Јован пише: „хтједоше Га узети у лађу: и одмах се лађа обрете на земљи у коју иђаху“ (Јн. 6:21). Ове речи показују оно што се догодило: Исус је ушао у лађу онда када су се ученици већ приближили обали. Дакле, Петар, сишавши са лађе, иде ка Христу, радујући се не толико томе што хода по води, колико томе што иде ка Исусу. Међутим, савлађујући тешко, он скоро да је претрпео штету од најлакшег; мислим на покрете ветра, а не мора. Таква је људска природа: често имајући успеха у великом, има тешкоће са малим. Како је Илија пострадао од Језавеље, Мојсеј од Египћанина, Давид од Вирсавеје, тако се десило и са Петром. На почетку, још обузет страхом, усудио се да иде по води; а против налета ветра и притом налазећи се већ близу Христа, није могао да се одржи. Исто тако је некорисно да буде близу Христа ономе ко Му није близак вером. Ово је показало разлику између ученика и Учитеља и утешило остале. Ако су они негодовали на два брата (Златоуст овде мисли на догађај када су Јаков и Јован тражили од Христа да буду са десне и леве стране Њему у Царству небеском, што је наишло на негодовање осталих апостола), тим пре би апостоли узнегодовали на Петра јер се још нису удостојили да приме Духа Светога. Након што су примили Духа Светог, они су постали другачији и већ у свему уступају првенство Петру; њему остављају право да говори на сабрањима, иако је био мање искусан говорник од других. Али, зашто Господ није заповедио ветру да утихне, већ је Сам пружио руку и подржао Петра? Зато што је Петрова вера била неопходна. Када са наше стране постоји недостатак, онда се и божанско дејство зауставља. Дакле, желећи да покаже да није дување ветра, већ Петрово маловерје изазвало такву промену, Господ говори: „Маловерни, зашто посумња?“ Следи да би се Петар лако одржао против ветра, да у њему није ослабила вера. Зато Господ помажући Петру није зауставио и дување ветра, желећи да покаже да ветар не наноси штету онда када је вера снажна. Као што птића који је превремено излетео из гнезда и близу да падне на земљу, мајка узима себи на крила и опет односи у гнездо – тако је учинио и Христос“. Свети Јован Златоуст
КОМЕНТАРИ