Увод
I Изучавање Светог Писма
II Лична молитва
III Учешће у богослужењима
IV Изучавање основа Православне вере
V Покајање као преосмишљавање и измена живота
VI Самопосматрање
VII Добра дела
VIII Проналажење духовника
Започињући свој хришћански пут, човек који почиње свој црквени живот, постаје талац недостатка својих сопствених знања о православној вери. Хришћанин би желео да поступа као што је потребно, а опет, није увек јасно шта је потребно. Обраћање савременим изворима информација некада још више отежава потрагу за неопходним одговорима. На интернету има толико информација да није могуће све прочитати, док су полице у књижарама препуне православне литературе. Врло је лако изгубити се у таквом мору информација. У овом кратком приручнику укратко је описано осам корака који ће помоћи хришћанину који почиње свој пут у Цркви да правилно уреди свој духовни живот и оснажи своју веру.
Свето Писмо представља извор Божанског Откривења, из њега ми учимо о Богу и Његовим заповестима. Основа хришћанског вероучења представља Јеванђеље, које се преводи са грчког као „Блага вест“. Јеванђеље је дано свим људима, свако може да изучава Јеванђеље и да спознаје учење Христово које се у њему налази. Хришћани немају никаква тајна знања о Богу, ми црпимо знања са страница Светог Писма. И за свештеника и за обичног хришћанина Јеванђеље је исто, сви су у истој мери призвани да држе заповести које је дао Господ. Зато је за хришћанина важно да чита и да изучава Свето Писмо.
Читање треба почети са Новим Заветом, од Јеванђеља, сваког дана треба читати макар по једну, а још боље, по неколико глава. Међутим, треба памтити да његово удубљено изучавање не подразумева ужурбаност. Зато уопште није сувишно да се паралелно са читањем Јеванђеља користимо и тумачењем Светих Отаца у којима се дубоко открива и расветљује суштина јеванђелских повести.
Јако добро би било придружити се групи за изучавање Светог Писма. Овакве групе, окупљене лицем у лице или преко интернета, постоје при храмовима или православним школским институцијама[1]. При избору групе на интернету, потребно је уверити се да је у питању православна група, јер иначе постоји ризик да се заврши код јеретика или у секти.
За хришћанина је веома важно да научи да се моли. Молитва представља стуб духовног живота, општење са живим Богом. Треба почети са најједноставнијим – молитвом „Оче наш“ коју нам је оставио Господ Исус Христос. Без обзира на једноставност, ова молитва је врло дубока по свом садржају и фактички обухвата целокупан човеков живот. „Оче наш“ је молитва коју сваки хришћанин треба да зна напамет. Наравно, могуће је молити се и својим речима, молећи од Господа оно што је потребно за душу и тело и захваљивати Му се за указану милост. Али ће бити исправно ако се прибегне многовековном молитвеном искуству Цркве које се налази у различитим молитвама које су саставили Свети Оци. Од таквих молитви су састављени и специјални зборници – молитвеници. У њима се налазе јутарње и вечерње молитве, молитве које се читају пред Свето Причешће, али и многе друге. Почевши са редовним читањем „Оче наш“ свако јутро и вече, утврдивши ово као обавезни духовно дело, може се приступати читању јутарњих и вечерњих молитви из молитвеника. На почетку ће бити тешко да се прочитају све молитве, зато се оне могу додавати по мало током времена.
Пуко непромишљено понављање неразумљивих речи и израза неће донети никакву духовну корист. Молитва не представља заклињање или бајања, већ разговор са Богом испуњен страхопоштовања. Очигледно је да је потребно осмишљено разговарати, јер постоји вероватноћа да не будемо услишени. Такође је неопходно запамтити да суштина није у механичком читању молитви, већ да је суштина управо у самој молитви, усредсређеној, са пажњом, са разумевањем онога што је прочитано.
Молитва није само лична, већ и заједничка. Црква није само здање неког храма, како смо навикло да зовемо, већ пре свега, заједница хришћана са Исусом Христом као Главом. Ми смо научени од стране Господа и апостола да се окупљамо заједно на молитву и захваљивање Богу. Зато је једна од практичних страна духовног живота православних хришћана и учешће у заједничком богослужењу. Православно богослужење је невероватно занимљиво и дубоко по свом садржају. Оно је веома симболично, ни један део богослужења није „због лепоте“, у свему се крије дубоки смисао. По мери изучавања састава и тока служби, долази и разумевање дубине, смисла и величине у поступцима током богослужења. Постоји много књига и приручника које изучавају црквене службе.
Главно православно богослужење је Божанствена Литургија. Њу зову и Евхаристија, што у преводу са грчког значи „захваљивање“, јер захваљивање Богу представља главни садржај овог богослужења. За време Литургије, верујућима се под видом хлеба и вина предаје истинито Тело и истинита Крв Господа нашега Исуса Христа на остављење грехова и живот вечни (Јн. 6:48-54). Сам Спаситељ је показао пример прве Евхаристије, када је био на Тајној вечери са ученицима и први пут их причестио.
Управо са Литургијом и треба почети своје познанство са православним богослужењем. Учешће у Евхаристији је животно важно дело за православног хришћанина. Традиционално се хришћани окупљају на заједничку молитву у недељу која се назива и „малим Васкрсом“ и причешћују светим Христовим Тајнама на Божанској Литургији.
IV
Изучавање основа Православне вере
Духовно наслеђе Цркве је невероватно обимно – догматика, канони, дела Светих Отаца и много тога другог. Удубљено изучавање богословских дисциплина је задатак свештенослужитеља и богослова, али је такође потпуно доступно и свакоме ко жели. Хришћанин на почетку свог црквеног живота ризикује да се изгуби у обиљу информација ако почне да се хвата за све одједном. Колико год занимљива и привлачна за читање била информација која се предлаже у различитим изворима информација, треба почети са малим. Не сме се мало дете одмах хранити тврдом храном, на почетку оно живи на мајчином млеку.
Самостално изучавање Православља треба почети са „Символом вере“ и његовим тумачењима. „Символ вере“ представља кратко и тачно изражавање основа хришћанског вероучења. Он се састоји од дванаест чланова и у сваком од њих се налази посебна истина, или како се још назива, догмат наше Православне вере.
На даље је потребно удубљено изучавање учења о Тајнама Православне Цркве. Већ сам говорио о Евхаристији, она представља једну од Тајни. Биће корисно упознавање и са православним календаром – празницима, постовима, Житијем Светих.
На интернету постоји много православних сајтова од којих многи заиста нису православни. Зато је потребно своја знања о вери допуњавати и проверавати само на поузданим местима. У питању су сајтови: Светосавље.орг, Апологетско-мисионарски курсеви. На ЈуТјубу бих издвојио канал Мисионарског центра о. Данил Сисојев на коме можете наћи много одговора на дилеме и недоумице, оптужбе на рачун Православне вере.
V
Покајање као преосмишљавање и измена живота
Почињући хришћански живот, човек треба да размисли о томе како је живео до тог тренутка и како је дужан да живи даље. Као критеријум за овакво размишљање треба да служи Јеванђеље, Христово учење. Прихватајући Христа као Спаситеља, човек прихвата и услове спасења. Бог нас спасава, али не без нашег учешћа. Услови спасења су покајање за сопствене грехе, исправљање и живот по заповестима Божијим. Не сме се бити тврдоглав у греху, притом називајући себе хришћанином. Греси треба да се исповеде и да постоји напор да се више не враћамо њима.
Тајна покајања (Исповести) омогућава хришћанину да добије опроштај грехова од Бога ради исправљања које следи. Исповест прима свештеник који је ту сведок човековог покајања пред Богом. Саслушавши исповест, свештеник чини видљиви знак отпуштања грехова – чита разрешну молитву.
Хришћанин треба да пази на себе, на своје поступке и односе са другим људима. То што се раније чинило једноставно и уобичајено пре прилажења вери, може постати недопустиво за хришћанина. „Свакодневни“ греси као осуђивање, празнословље, раздражљивост, гнев, псовање и многи други – све је то нешто што захтева свакодневну борбу. И ту никако не може да се успе без пажења на себе. Биће прилике када треба да се „ударимо по руци“ или „угриземо за језик“, трудећи се да све те грехе искључимо из свог свакодневног живота. Ове помажу усрдна молитва и редовна исповест. Што више покажемо усрдности у врлини, то ће више помоћи доћи од Господа.
Изучавајући Јеванђеље, ми наилазимо на Христове речи: „Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати: да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“ (Јн. 13:34-35) Учење Христово је пре свега о љубави. „Љубав је, дакле, пуноћа закона.“ (Рим. 13:10)
Љубав се не може замислити без добрих дела. Хришћанин је призван од стране Спаситеља да љуби ближњег: „Љуби ближњега својега као самога себе.“ (Мк. 12:31) Ближњи није само рођак или друг, већ сваки човек кога сусрећемо на животном путу. Љубав према ближњем не представља само речи, већ пре свега, дела. Дела на која нас подстиче вера, јер „вера без дела је мртва“ (Јак. 2:26).
Добро може да се чини свуда и увек, зато нема потребе да се спроводи нека специјална класификација добрих дела. Увек када постоји могућност да се учини добро, треба да се трудимо да га учинимо у славу Господа.
Хришћанину који почиње може бити прилично тешко са духовним питањима. Духовни живот је пун „подводних стена“ и тешкоћа. Што човек више стреми да буде ближе Богу, то се против њега више ђаво наоружава. Демонске замке могу да буду лукаве и префињене, неприметне на први поглед. Са искуством долази и духовно знање и виђење. Хришћанин је ратник који стиче искуство у борбама са невидљивим противником. Међутим, као што је војнику неопходан искусни командир, тако је и хришћанину потребан духовни наставник – духовник. У питању је свештеник који ће помоћи у духовном расту, поучити у вери и побожности, примати исповест.
Како добити духовника? Неопходно је усрдно се молити да би Господ помогао у овом делу. Важно је не стидети се да се обратимо са духовним питањима свештеницима у храму. Не треба да се бојимо да ћемо одвући свештеника од потенцијалних „важнијих тема“. Одговори на духовна питања парохијана су директна обавеза парохијског свештеника. Ако пође за руком да се успостави општење са свештеником и његови савети помажу нашем духовном расту, могуће је да управо тај човек духовник кога тражимо.
Не постоји увек могућност да се поставе сва питања духовнику лично, којих је некада много, тада се одговори могу потражити у духовној литератури.
На путу ка Царству небеском, хришћанина који почиње свој пут ка Христу очекује много искушења, проблема, па и просто ствари које не разуме. Зато из свег срца саветујем да се упозна са Основама духовне безбедности.
https://azbyka.ru/vosem-shagov-novonachalnogo-hristianina
[1] Свештеник Дионисије описује праксу и искуство Руске Православне Цркве. – примедба преводиоца.
КОМЕНТАРИ