Ова кратка, концизна и надасве отрежњујућа књижица врло активног мисионара Руске Православне Цркве. Овај текст је нешто што би људи који прилазе Цркви данас требало да прочитају. Није лоше да и православни хришћани који имају одређени „стаж“ у Цркви прочитају и подсете се неких основних духовних закона, аксиома духовности које не бисмо смели да заборављамо…
1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство
2. заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи
3. заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима
4. заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином
5. заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан
6. заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне
7. заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех
8. заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно
9. заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље
10. заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама
11. заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан
12. заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава
13. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме.
14. заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи
15. заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора
16. заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству
17. заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима
18. заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу
19. заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе…
20. заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже
21. заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима
22. заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“
23. заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње
24. заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас
25. заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро
26. заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате
27. заблуда – Став када сматрате себе посланим свише да исправљате друге људе
28. заблуда – Мишљење да је дозвољено кашњење
29. заблуда – Мишљење да је туробан и мрачан изглед истински знак Православља
30. заблуда – Став када сматрате себе грешником, али ВЕЛИКИМ!
31. заблуда – Заборављање да имамо два уха, а само једне усне
32. заблуда – Сједињавање вере у Христа са одласком код баба-врачара, екстрасенса, гатара и исцелитеља
33. заблуда – Непрестано упоређивање себе са другим људима
34. заблуда – Мишљење да свако расуђивање о добру и злу већ представља грех осуде
35. заблуда – Мишљење да је свака осуда допустива у хришћанству и да не представља грех
36. заблуда – Став да је потребно да докажемо да смо у праву по сваку цену
37. заблуда – Став да се непрестано правдамо, без заузимања одбрамбене позиције у дијалогу
38. заблуда – Мишљење да је псовка нешто небитно
39. заблуда – Став непрестане жеље за жаљењем или похвалама од других људи
40. заблуда – Мишљење да верујући човек не може да прекине контакт са неким човеком
1. заблуда – Када Бог није циљ, већ средство
Старац Јероним Егински пише:
„Заблуда је када Бог постаје не циљ, већ средство за живот. На жалост, већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да у њиховом животу све буде добро; Бог треба да послужи као средство за тако нешто. Потребно је да се породица не распадне – иди у Цркву да се венчаш. Потребно је да се деца не разбољевају – крсти их, причешћуј. Потребно је да неко не урекне, да не баце магију – донеси кући грумен земље са гроба познате подвижнице, поспи у угловима куће. Син пије – прочитај акатист Богородици „Чаша Неиспијна“. Муж те бије – иди на поклоничко путовање. Ми видимо овде да се напор усмерава не на то да будемо са Богом и живимо животом Духа Светога, већ на то да се нешто добије од Бога. Бог се овде посматра као гаранција за наш удобни живот. „Сине, дај ми срце своје“, говори Христос, „а све остало ћу ти Ја Сам додати, јер се у срцу људском може сместити царство Божије. Господ заповеда Својим ученицима: тражите најпре царство Божије и правду његову и све остало ће вам се додати“.
У ситуацији или-или увек бирајте Бога и угађање Њему. Никада немојте да жртвујете своје односе са Богом ради нечег материјалног. Идолопоклонство не представља увек клањање пред кипом незнабожачког божанства. Најчешће је идолопоклонство служење ономе што ми постављамо на прво место у свом животу уместо Бога.
- заблуда – Сматрати да се у Цркви налазе само добри људи
… требало би да се у њој налазе само добри људи, али нажалост, није тако. Јуда је био Христов ученик, али га близина Спаситељу није механички учинила добрим, поштеним и верујућим човеком.
„Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, поседавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку века: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба“. (Мт. 13:47-50)
Мрежа је Христова Црква. У ову мрежу упада и добра и лоша риба, добри и лоши хришћани. Видљивом или званичном Црквом се може назвати укупан број добрих и лоших хришћана. Добра риба представља остатак спасаваних, који пребивају у пуноћи Светог Духа.
Ступајући у контакт са људима који себе називају православним хришћанима, неопходно је чувати расуђивање. „Није злато, све што сија“. Црква личи на „болницу“ у којој свако може да се излечи, само ако буде слушао савете надлежног лекара. Међутим, људи у овој „болници“ имају слободу. Неко не одлази на прегледе и не слуша лекара. Има и тога. Али човеку који жели да оздрави, људи који „нарушавају дисциплину“ не могу да сметају ни на који начин.
„А ви, љубљени, сетите се речи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа. Јер вам говораху да ће се у последње време појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају. А ви, љубљени, изграђујте себе својом најсветијом вером, молећи се у Духу Светоме, одржите себе у љубави Божијој, очекујући милост Господа нашег Исуса Христа за живот вечни“. (Јуд. 1:17-21)
- заблуда – Мишљење да је Црква одговорна за све што чине људи који себе називају хришћанима
Међу људима који себе називају хришћанима има много оних који никакве везе са Црквом немају. Свети Теофан Затворник нам даје низ критеријума по којима можемо да одредимо лажне хришћане:
„Ко не верује у свету Цркву као једину болницу која у себи има све што је потребно за нашу обнову, ко њене свете Тајне и средства за освећење сматра простим обредима без унутрашње силе – такав није наш.
Ко машта да стекне освећујућу силу Божије благодати на неки невидљиви начин, а не онако како то проповеда света Црква – такав није наш.
Ко не признаје да је подвижништво неопходно, као и поступци самоодрицања, ко обмањује себе лажном надом да ће спојити дух Христа са духом овога света – тај није наш.
Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за неопходно да се држе постови, исповест и причешћивање, ко не поштује свете Празнике и недељне дане, ко се уместо њиховог поштовање предаје безумним забавама – тај није наш.
Ко са дрским самооправдањем не чува чистоту до брака и верност у браку, измишљајући уместо Богом благословеног, неки други начин живота – тај није наш.
И уопште, ко се сам заноси и ко друге заводи својом неукротивом самовољом у начину размишљања и животним правилима – тај није наш“. („Сазерцање и размишљање“)
Нормално да Црква не одговара за оне који јој не припадају.
- заблуда – Став да је само Крштење довољно да би себе неко сматрао хришћанином
Свети Тихон Задонски пише:
„Хришћани који живе без страха Божијег, без покајања и његових плодова, не припадају светој Цркви, иако су крштени у име Свете Тројице, пошто немају веру. Без вере није могуће бити члан свете Цркве“.
Свети Тихон Задонски учи да крштени човек може да отпадне од Цркве ако нема покајање и не приноси плодове покајања. Хришћанин који је отпао од Цркве не може да наследи спасење. Свети Игњатије Брјанчанинов говори да човек који не верује у Бога не означава обавезно отвореног атеисту, већ и човека који себе назива хришћанином, а заправо је слуга овог света и страсти.
Свети Игњатије Брјанчанинов:
„Ко не верује у Сина Божијег? He само онај ко Га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава… Без самоодрицања човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха.“ (Аскетски огледи)
- заблуда – Став да је контакт са свештеником увек безбедан
Свети Атанасије Велики пише:
„Зато, брате, ако видиш да неко има пристојну спољашњост, немој обраћати пажњу на то да ли је он обучен у овчију кожу, да ли има чин свештеника, епископа или ђакона, или је подвижник (монах); већ се потруди да сазнаш његова дела: да ли је целомудрен, да ли је гостопримљив, да ли је милостив, испуњен љубави, да ли пребива у молитвама, да ли има трпљење? Ако му је стомак бог, а његово грло представља пакао, ако страда од љубави према новцу, ако тргује побожношћу, остави га. То није пастир, већ крвожедни вук“.
Свети Атанасије саветује хришћанина у свету да у општењу са свештеником обраћа пажњу не на његов хијерархијски положај, већ на личну побожност. Свештеник може бити недухован или уопште неморалан. Зато ступати у односе поверења са таквим свештеником крајње је опасно. Свети Атанасије саветује да се напусти такав свештеник, то јест, да се оде од њега, да се са њим смање контакти на минимум.
Свети Григорије Богослов:
„Можеш веровати лаву, леопард може да постане љубимац, чак ће можда и змија побећи од тебе, иако се ти и бојиш ње; али једнога се чувај – лоших епископа. Не збуњуј се притом због достојанства њихових катедри! Свима је доступан високи положај, али није свима доступна благодат. Проничући очима кроз овчију кожу, препознај вука испод ње. Убеди мене не речима, већ делима“.
Међутим, (ВРЛО ВАЖНО!), Тајне које служи такав свештеник сматрају се истинским све док таквом свештенику није забрањено служење и он није лишен чина.
- заблуда – Став да Тајне које служи зли свештеник нису истините, стварне
Ово погрешно мишљење се појавило на освиту хришћанске историје. Још је Блажени Августин (четврти век) писао:
„Служитељи Цркве не престају да буду оруђа благодати Божије, иако и сами нису свети. Какав год да је свештеник, свештени поступци које он врши имају сву силу за верујућег човека. За себе ће он сам одговарати Богу, али за паству је он истински пастир“.
Обратите пажњу: благодат не даје свештеник, већ Господ. И ова благодат делује и кроз недостојне свештенослужитеље.
Зашто Бог шаље благодат и кроз не толико моралне служитеље? Јер у противном, благодат не би имао нико или скоро па нико. Високоморалних свештеника увек има много мање од обичних грешника који су добили богословско образовање. Размислите о томе да људи на парохији где служи такав неморални свештеник нису криви због тога што њихов пастир нема неопходну ревност у делу исправљања свог злог карактера. Ако би благодат зависила само од морала оваквог пастира, сви ти људи би били осуђени да остану без благодати. Да ли је то праведно?
Зато је Господ као услов за давање благодати поставио не морал, већ верност истини. Неморални пастир наноси штету себи и онима који му поверавају кључеве од своје душе. Онима који се причешћују у храму у коме служи, он не може да нанесе штету. Међутим, ако свештеник упадне у јерес или раскол, онда се не сме причешћивати код њега; молитва са њим је забрањена канонима Цркве.
- заблуда – Став да ми не можемо да исправљамо браћу и сестре који су пали у грех
„Браћо, ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе да и ти не будеш искушан. Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. А сваки нека испита своје дело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме; Јер ће сваки своје бреме носити. А који се учи речи, нека дели сва добра са оним који га учи. Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човек посеје оно ће и пожњети. Јер који сеје у тело своје, од тела ће пожњети трулеж, а ко сеје у дух, од Духа ће пожњети живот вечни. А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје време пожњети ако не малакшемо. Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери.“ (Гал. 6:1-10)
У неким ситуацијама хришћани који живе у свету могу да дају примедбу и свештенику и епископу. Тако је, на пример, подвиг светог Јована Кронштатског почео са тим што је он обратио пажњу на прекор обичне хришћанке која је у пастиру видела немар према молитви. Ако ви желите да упутите примедбу свештенику, будите пре тога сигурни да сте правилно схватили то што је он рекао и учинио. Запамтите да неправедни прекори представљају један од видова клевете.
- заблуда – Мишљење да добра дела треба чинити јавно
Обавезно приписујте своја добра дела Божијој вољи. Да вам Бог није даровао да их учините, ништа вам не би пошло за руком. Не очекујте захвалност од људи. Сматрајте да сте, ако су вас похвалили за добро дело, изгубили своју награду на небесима. Ако ако су вас због вашег доброг дела увредили или оклеветали, сматрајте да се ваша награда на небесима умножила за десет пута.
- заблуда – Мишљење да од свих треба скривати своје мисли, осећања и жеље
Управо супротно, верујући човек се труди да размотри своје мисли, осећања и жеље са верујућим човеком коме верује (ако такав човек постоји). Пожељно је да се овако нешто ради редовно. Као правило, особа којој верујемо је свештеник, крштени кум или кума, духовни наставник – особе које су нас привеле вери. Свако од нас треба да има човека који зна све о нама, о догађајима који се дешавају у нашем животу.
Нема сумње да је идеална варијанта наставника – Старац-јеромонах, признан од свих. Међутим, у наше време таквих стараца је остало јако мало. Први стадијум духовног живота се назива неофитством. На тој етапи се формирају основе духовне дисциплине – редовног одласка у храм, читања јутарњих и вечерњих молитава, држања постова, редовне исповести и причешћа, свакодневног изучавања Светог Писма. Све док нисте навикли да све ово чините са лакоћом – ви сте неофит. Ваш привремени наставник може бити и обични хришћанин који зна и уме више од вас. Након што се успнете на овај ниво духовне дисциплине, тражићете духовника који ће вас научити да се молите молитвом која је радосна и која мења живот.
- заблуда – Став да је дозвољено бити груб према свима, нарочито са најближим особама
Понекада постајемо несносни у општењу са члановима своје породице. Независно од тога да ли су они црквени људи или не, морамо да будемо пажљиви према њима. Понекада елементарна пажљивост и пристојност представља врата за уцрквењење наших блиских. Али још чешће, наша грубост, простаклук и фанатизам представљају узроке одласка људи из Цркве и од Бога. Нама блиски људи који се налазе ван спасавајуће ограде Цркве, чврсто се „фиксирају“ у стању мржње према свему црквеном. Најтеже откриће ће представљати сазнање на Страшном Суду да су људи отишли од Бога због нас.
- заблуда – Став да je у црквеној средини дозвољено да се буде безобразан
Посебна категорија људи су „црквени грубијани“. Такви људи могу са свима да буду веома пристојни, али у црквеној средини почињу да се понашају конфликтно, изазивајући сукобе и увреде међу хришћанима. Умесно је сетити се Христових речи:
„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 5:23-24)
- заблуда – Мишљење да се интриге и лицемерје могу покрити, „измолити“ мноштвом молитава
„Лицемери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава Ми се народ овај устима својим и уснама Ме поштује, а срце им је далеко од Мене. Но узалуд Ме поштују учећи наукама и заповестима људским.“ (Мт. 15:7-9)
„Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви. Умијте се, очистите се, уклоните злоћу дела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити. Учите се добро чинити, тражите правду, исправљајте потлаченога, дајте правицу сироти, браните удовицу.“ (Ис. 1:15-17)
Бог не слуша молитве људи који поступају неправедно. Потребно је да се са другима поступа на начин на који желиш да поступају са тобом. Никоме се не допада када га клевећу, када га неправедно оптужују, када му иза леђа „броје ситна црева“. Зашто онда дозвољавамо себи да се тако односимо према другим људима?
- заблуда – Мишљење да верујући човек не може да изнесе примедбе. Никада и никоме.
Примедбу понекада треба изнети, али са љубављу.
„Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:15-17)
Када желимо некоме да упутимо примедбу, руководимо се овом поуком Господа из Јеванђеља по Матеју. Ми не поступамо по љубави Христовој када разматрамо нечије грехе не са оним ко их је учинио, већ са другим људима. Изузетак представљају ситуације када не знамо да ли је добро или лоше поступио један или други човек у некој ситуацији. У том случају, можемо отићи до човека који представља ауторитет и без навођења имена човека који је учинио грех, питати како може да се схвати такво понашање? Ако немате никога да питате за своју недоумицу, а човека можемо болно да ранимо својим питањем, боље је да никога ништа не питамо, већ да се са вером помолимо за особу у вези са којом се и појавила недоумица. Јавна критика је допустива у ситуацији када не разматрамо грех, већ нека стручна питања, повезана са нашим професионалним знањима и општим интересом.
- заблуда – Мишљење да у свету нема моралних и интелигентних људи
Још горе је презирати неверујуће људе сматрајући их неморалним идиотима. Нажалост, чињеница моралне доминације православних хришћана у поређењу са неправославним људима није доказана. Међу неправославним људима постоји много пристојних и интелигентних људи. Пробајте да будете бољи од њих.
Ако не можете да будете бољи од њих, онда макар не заостајте за њима у доброти и праведности. Срамота је да хришћани који имају пуноту блага Духа Светога, заостају за атеистима, незнабошцима и иновернима у најосновнијој моралности.
- заблуда – Мишљење да пошто се Бог не може називати праведним, значи да је онда и за нас праведност питање избора
Преподобни Исаак Сирин је говорио:
„Немој називати Бога праведним. Да је Он праведан, ти био одавно био у паклу“.
Постоји категорија људи који поступају неправедно у односу на ближње, правдајући себе овим речима светог Исаака Сирина.
Не улазећи у спор о изрекама светих Отаца, рећи ћемо да Бог Своје милосрђе не показује према свима, већ само према онима који су и сами милостиви према ближњима. Суд без милости, јесте праведни Суд. Он очекује оне који поступају неправедно и немају милости (види посланицу апостола Јакова 2:13).
- заблуда – Мишљење да је секс ван брака и пре брака допустив у хришћанству
Да, људе који имају сексуалне односе према брака или варају своје мужеве и жене у хришћанство нико не каменује. Међутим, то никако не значи да се овај грех толерише и допушта. Секс пре брака се назива прељубом, а ван законитог брака – блудом. Црквени канони налажу одвајање од Причешћа на 7 до 9 година за блуд, а за прељубу 4 до 5 година. Данас постоји тенденција да се ове норме смање, међутим, оне се тичу само грешника који се кају (!!!).
Ипак, међу људима који сматрају себе хришћанима постоји много мушкараца и жена који НЕ сматрају односе ван брака или пре брака грехом. Али узалуд.
Узалуд људи покушавају да своје односе оснаже на рачун секса… Што више они то покушавају да учине, то се брже њихови односи урушавају. Јер „ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде“ (Пс. 127:1). Бог не проклиње прељубнике, али неприметно одлази из њиховог живота. Они су направили свој избор, показали су свој однос према Њему и Његовом закону. И Бог их оставља, да би им једног дана рекао следеће речи:
„Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:22-23)
Међутим, све док је човек жив, он може да се покаје за овај грех. Важно је рећи да истинско покајање претпоставља и обавезну исповест, али и остављање греха.
- заблуда – Мишљење да се грех аутоматски опрашта људима који сматрају себе хришћанима
Све док ниси оставио свој грех, ниси се покајао. Ако мислиш да си се покајао, а сам си се поново вратио греху – ниси се покајао. Чак ако си запалио најдебљу свећу у храму. Чак ако си спонзор храма. Чак и ако си свештеник. Чак ако си био на исповести или на пријему код епископа. Зато што је истинско покајање – исправљање греха. Ако си својим грехом повредио некога од људи, ако си разорио нечије односе – ти си дужан да према својим могућностима исправиш то што си учинио. Ако си украо новац – врати га и додај украденој суми још нешто од себе. Ако си некога увредио, извини се, замоли за опроштај. Буди спреман да помогнеш том човеку у тешком тренутку.
- заблуда – Мишљење да су простаклук, грубост и лицемерје ситнице на које Бог не обраћа пажњу
Веран у малом, веран је у многом, а неверни у малом, неверан је и у многом. Ко је био неверан у малом, изгубиће и то мало што је имао (Види Јеванђеље по Луки 16:10). Зато се верност Богу најчешће испитује кроз ситнице. Узгред речено и – неверност.
- заблуда – Мишљење да се са верујућим људима можеш опходити грубо и поступати неправедно. Јер ето, они су дужни да се смирују и да трпе…
Верујући људи су обавезни да се смирују пред Богом и да трпељиво носе тај крст који им је Бог дао. А какве то везе има са тобом? Бог је установио поредак, да се људи ради Христа смирују пред онима који се смирују пред Богом. Само у том случају смирење пред људима не представља идолопоклонство.
Постоји питање административне потчињености и делатне дисциплине. Међутим, ово нема везе са религијом. Свето Писмо нас призива кротости, љубави према браћи и међусобном уступању. Ако желиш томе да научиш друге, покажи својим примером!
- заблуда – Мишљење да су са мном сви у обавези да се друже
Не, нису обавезни. Истинско пријатељство у Христу је дар од Бога.
„Сваком човеку не откривај срце своје и неће ти се одузети милост.“ (Сирах 8:19)
О томе налазимо савет и код преподобног Серафима Саровског:
„Оно што је најдрагоценије у срцу не треба без потребе да откривамо, јер само онда оно што смо сакупили може да буде безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља, када се као ризница чува у унутрашњости срца. Немој свима да откриваш тајне свог срца“.
„Сваки пријатељ ће рећи: И ја сам пријатељ (његов), но, има пријатеља који је – само по имену пријатељ.“ (Сирах 37:1)
Није свако ко себе назива другом заиста такав у реалности. Чак и дружење у свету има своје услове. Господ наш Исус Христос назива Своје ученике пријатељима, али само ако они раде оно што им Он заповеда.
„Ви сте пријатељи моји ако творите што вам Ја заповедам. Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам.“ (Јн. 15:14-15)
Зато човек који жели да има другове у Христу и сам треба да испуњава заповести Христове и да тражи себе такве другове који такође стреме да угоде Господу Христу.
Навешћу још три вредна цитата о пријатељству из Светог Писма:
„Ко има пријатеља, ваља да поступа пријатељски, јер има пријатеља вернијих од брата.“ (Приче Соломонове 18:25)
„Ако стичеш пријатеља, у искушењима га стичи, и немој му се брзо поверавати.“ (Сирах 6:7)
„Пријатељ веран лек је живота, и који се боје Господа, наћи ће га.“ (Сирах 6:16)
- заблуда – Жеља да се за све људе буде свој на своме, допуштајући двострука мерила и лукавство у односима
Лаж је највећи грех. Ђаво има посебну „лиценцу“ за овај грех. Зато човек који живи у лажи јесте слуга ђавола. Човек који лаже себе самог представља најоданијег слугу ђавола.
Свима не можеш да угодиш. А то није ни потребно. На суду пред Богом нећеш одговарати за све. Међутим, може да се догоди да те Господ пита само за једног или два човека. И можеш да будеш осуђен зато што си их саблазнио својим понашањем, одгурнуо од вере, ниси им указао ту помоћ коју си био дужан да им укажеш у сагласности са том мисијом (задатком) који ти је дао Господ.
- заблуда – Мишљење да истину треба рећи чак и у „Гестапу“
У животу има ситуација када није могуће рећи истину. У тој ситуацији просто треба научити да ћутите. Ако морате да образложите своје ћутање, увек можете рећи да сада не можете да пружите ништа друго него ћутање. Блиске особе могу да се увреде. Са тиме је тешко живети. Али размислите да ће, ако их будете обманули или открили њихове тајне, ваши односи бити потпуно разорени.
„Чувај пријатеља и буди му веран; а ако откријеш тајне његове, не трчи више за њим. Јер као што човек изгуби свога покојника, такав је и онај који изгуби пријатељство ближњег свога; И као кад птицу из руке пустиш, тако бива кад оставиш ближњег, нећеш га уловити.“ (Сирах 27:17-20)
Обратите пажњу: овде нико не учи да циљ оправдава средства и да у неким ситуацијама треба лагати. Не. Међутим, у неким ситуацијама је могуће не рећи истину, али и не лагати, већ просто прећутати. Овде могу постојати изузеци, на пример, ако се стидимо да исповедамо своју веру, онда у тој ситуацији – да, ћутањем се издаје Бог.
Такође, ако смо сведоци и наше сведочење може да оправда невиног човека, али ми ћутимо, онда је наше ћутање за осуду. И на суду пред Богом ћемо дати одговор за то. Постоји и много других ситуација са различитим нијансама. У свакој од њих треба слушати своју савест, ако поред нас нема верног хришћанина кога можете питати како да поступите.
- заблуда – Жеља да увек будемо у центру пажње
Никада свесно не привлачите пажњу на себе. Где год да се налазите, радите оно што раде и остали. Посебно у храму. Ово је свети Амвросије рекао мајци блаженог Августина, светој Моники.
Она је питала: „Шта да радим када дођем у Рим?“
Свети Амвросије је одговорио: „Када дођеш у Рим, ради оно што раде и Римљани. Пости када они посте, устај када они устај, пој када Римљани поју“.
- заблуда – Мишљење да верујућим људима не мораш да захвалиш. Јер они су и иначе у обавези да вам буду услужни, без било каквог очекивања захвалности од вас
„Добра реч прија и мачки“. Неће вам се језик осушити или отпасти због тога што ћете се некоме захвалити. Сем тога, незахвалност је очигледан знак гордости. Да. Хришћани су према Светом Писму у обавези да служе ближњем, да им чине неке услуге. Међутим, у Писмо није написано да ове услуге треба да буду указане управо вама. Верни хришћанин има право да бира коме жели да укаже услугу. Ако ви не умете да покажете захвалност, највероватније је да са вама нико неће желети да има никаквог посла.
- заблуда – Став да треба да будемо захвални само онда када је код нас све добро
Верујући човек уме да захваљује не само за радости, већ и за горке лекције. Захвалност је први степен духовног раста. Није случајно да се главна тајна Цркве, тајна Причешћа назива тајном Евхаристије, то јест, захвалности. Људи у свету умеју да захвале онда када су и њима захвални. Ово њихову захвалност чини врло условном. Верни умеју да буду захвални „Христа ради“. Христос је за нас учинио много више него што ми можемо да учинимо за друге људе, зар не? Па ако је тако, хајде да Му изразимо захвалност тако што ћемо чинити добро другим људима.
- заблуда – Мишљење да долазећи у други храм код људи које слабо познајете, имате право да их учите и исправљате
„У туђи манастир се не долази са својим уставом“. Независно колико сте црквени, уважавајте туђе традиције. Тада можете да рачунате да ће се и традиције вашег братства, парохије или заједнице такође уважавати. Када сте у гостима, понашајте се скромно, не представљајте се као стручњак. Ако су вам понудили само воду, прихватите ову воду као да је од Бога. Запамтите да се „поклону у зубе не гледа“.
Можете да се укључите у исправљање неких обичаја у другој парохији само ако су вас за тако нешто посебно замолили. Изузетак од овога може бити ситуација када православни хришћани чине нешто незаконито, нарушавају неке каноне Цркве или проповедају јерес. У том случају је неопходно да се јасно и без страха супротставите нарушиоцима, изобличавајући их за уклањање од истине и јединства у Христу.
- заблуда – Став када сматрате себе посланим свише да исправљате друге људе
Господ шаље Своје „пророке“ за исправљање других у психијатријску болницу. Ако не бисте да идете тамо, почните да се бавите исправљањем себе. Различитим људима су дате различите околности за исправљање. Некоме није дато да се обогати, неко ће се цео живот борити са алкохолизмом, али ипак неће бити у стању да победи своју страст до краја. Ви не знате које су границе могућности друге особе, зато лако можете погрешно да судите како и шта он треба да ради. Па и себе до краја не познајете. Уз упорно критиковање, доспевате у ризик да будете лишени својих предности. Ако Господ пожели да се смирите, Он може да попусти и да се будете оковани болешћу која ће вас учинити расејаним, неразумним љигавцем, заосталим човеком који не може да се избори са мастурбирањем или зависношћу од коцкања.
У неким ситуацијама је критика допуштена. Међутим, придиковати по сваком поводу не треба да се ради. Уместо тога, предложите конструктивно решење проблема. Сетите се изреке: „Критикујући – предложи, предлажући – испуни!“ Ако нисте ово у стању да учините, најбоље је да прећутите. Приговори, жалбе, хистерија представљају најједноставније методе да разорите односе. Посебно ако су јавни.
- заблуда – Мишљење да је дозвољено кашњење
Немојте каснити на службу, на заједничке сусрете и беседе. Чак ако сте тамо „главни“. Чак ако сте и патријарх целе ваше микро-области.
Када човек касни први пут… Па, добро… дешава се свакоме. Ако човек касни други пут… Ово може да се протумачи као чудно подударање. Добро… И то се дешава. Али када човек касни трећи пут, то је већ тенденција. Четврто кашњење је законитост. Човек који стално касни је лоше васпитан. Чак се и у свету кашњење сматра за знак крајњег неуважавања према онима који чекају. За хришћане то уопште не треба да буде прихватљиво. Хришћанство је школа љубави. А љубав почиње са уважавањем.
- заблуда – Мишљење да је туробан и мрачан изглед истински знак Православља
Авај, ваш туробни изглед вас не чини православнијим. Вас чак и не виде као изразито православног ако покушавате од себе да представите суровог подвижника. Православље је древно испуњење Јеванђеља, а Јеванђеље је туробна (пардон!) Радосна Вест!
Узгред, радост представља један од плодова Духа Светога! Ако не умете да се радујете – будите у контакту са децом више, само не на интернету.
- заблуда – Став када сматрате себе грешником, али ВЕЛИКИМ!
Будите једноставна, спокојна особа, чувајте у себи оно што вам је драгоцено и не сматрајте себе великим човеком.
Протојереј Тома Хопко је писао: „Не труди се да будеш познат људима, ако желиш да будеш прослављен пред анђелима на небу“. Још једном: једноставност, скривеност, тишина, скромност. Ово су знаци духовне дубине.
- заблуда – Заборављање да имамо два уха, а само једне усне.
Постоји мишљење да нас је Бог створио намерно таквима. То значи да је неопходно да слушамо два пута више него што говоримо.
Не треба да говоримо тек тако, да бисмо попунили празнину. Не треба да причамо ради приче. Ако немамо о чему да говоримо са неком особом, можда има смисла да се окренемо неком другом. Ако будемо пажљиви, видећемо да поред нас стоји неко коме је потребан наш савет, коме је разговор са нама потребан ради измене живота, а не да бисмо имитирали блиске односе.
Неко од Отаца је рекао: „Често сам се кајао због сувишних речи. А никада зато што сам ћутао.“ Понекада смо у обавези да кажемо нешто важно. Међутим, на почетку је потребно да се мислено обратимо Богу, да нам Он дарује осећај мере. Понекада нам људи на почетку верују, а затим жале што су нам се поверили. То се дешава онда када на људе сваљујемо више информације него што они могу да понесу и да „сваре“.
- заблуда – Сједињавање вере у Христа са одласком код баба-врачара, екстрасенса, гатара и исцелитеља.
Запамтите да ако Бог не помогне, нико неће моћи; а ако Бог помогне, нико неће моћи да спречи. Бог је јачи од свих демона на свету. И Он нас воли, штитећи нас као мајка своје одојче. Бог нам је дао најбоља средства за заштиту од деловања палих духова: веру у Христа, стремљење да се испуне заповести Божије, молитву, читање Писма и учествовање у Тајнама Цркве од којих су најважније исповест и Причешће. Особа која прима ово свеоружје са смирењем и страхопоштовањем – може да живи, без освртања на манипулације различитих сујеверних људи. Човеку који одбацује ова, Богом дана средства, неће помоћи никакве бабе, никакве амајлије, нити заштите од урока.
- заблуда – Непрестано упоређивање себе са другим људима
На земљи не постоје два иста човека. Ви сте другачији и то није зато што вам се посрећило или не. Вама је Бог дао такав крст који можете да изнесете. Лагани крст вас неће спасити, неће вас припремити за достојан сусрет са Богом. Претешки крст вас може сломити. Зато носите крст који имате.
Човеку кога покреће завист је тешко угодити. Повод за завист може да се појави и код цара, код олигархове жене, али и код највећих светитеља. Понекада Господ види да иако човек и није лош, међутим, он не тражи Царство небеско и не жели да се покорава Богу. У том случају, Бог човеку даје земаљску награду, дозвољавајући му да се наслађује овим животом. Међутим, након смрти, оваквог човека не очекује ништа добро. Јер Бог је платио човеку за сва његова добра дела и више му ништа није дужан. Ако желите да се поредите са таквом особом, поставите себи питање: да ли сте спремни да трулежне и брзопролазне ствари мењате за вечни живот са Богом у Његовој љубави?
- заблуда – Мишљење да свако расуђивање о добру и злу већ представља грех осуде.
У реалности, у хришћанству није греховна свака осуда. Видите и сами:
„Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра? А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих.“ (1. Кор. 5:12-13)
„Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих? Не знате ли да ће свети судити свету? А ако ћете ви судити свету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама? Не знате ли да ћемо анђелима судити, а камоли у стварима овога света?“ (1. Кор. 6:1-3)
Свети Василије Велики у својој беседи у осуђивању учи да постоје три начин да не учиниш грех осудивши човека:
- Када га изобличиш у лице,
- Када упозориш човека на опасност дружења са, рецимо, преварантом.
- Када наводиш неки случај као пример неправилног понашања.
Последњи случај је посебно прикладан за поучавање деце: „Ето, имали смо једног познаника који је варао жену и у старости је остао сам. Тако да…“ Са тачке гледишта светог Василија Великог, ова три случаја осуде НИСУ греховни. И ово је потпуно у сагласности са учењем Светог Писма.
- заблуда – Мишљење је свака осуда допустива у хришћанству и да не представља грех
Постоји неколико врста греховне осуде:
А) осуда са „качењем“ етикета: „Ова жена је блудница! Овај мушкарац је пијаница и битанга!“
Притом је могуће и неопходно да се грех блуда назове блудом, а пијанство – пијанством. Међутим, ми у свом уму треба да одвојимо грех од грешника. Грех се чисти само крвљу Христа као непорочног и чистог Јагњета. Грешник се може покајати и постати светитељ.
Б) Осуда са жељом одмазде. На пример, када говоримо: „Горећеш у паклу за ово!“
В) Осуда са самоузношењем: „Ја никада тако не бих урадио. Нисам такав дебил да тако поступам!“
Човек који осуђује треба да зна да му је његове добре навике и достигнућа Бог дао из милости, а не по заслугама. Понекада Господ, видевши гордост оних који осуђују, допушта да они падну у још срамотније грехе.
Не сме се заборављати да каквим судом судимо друге, таквим ћемо и сами бити суђени на Страшном суду.
- заблуда – Став да је потребно да докажемо да смо у праву по сваку цену
Наше дело је да кажемо истину. Чак ако кажете истину само једном – она ће остати истином.
Али зато лаж при честом понављању покушава да се претвори у истину. Сећајте се тога. Свети Амвросије Оптински је волео да каже:
„Ја сам човек слаб, не умем да се препирем. Ја ћу вам рећи једном и то ће бити моја реч по савести, што значи од Бога. Ако ви будете почели са мном да се расправљате, ја ћу се сложити са вама.“
Али то онда неће бити од Бога. Наше дело је да кажемо истину. Ако је човек прихвати, тиме ће спасити себе, а и ми ћемо бити оправдани пред Богом. Ако човек не прихвати то што ми говоримо, тиме ће осудити само себе самога. Нас Господ у тој ситуацији неће питати ништа.
Али ако нам Бог даје јасно указивање да кажемо истину једном или другом човеку, а ми, због устручавања прећутимо, Бог ће нас осудити као нарушиоце Његове свете воље.
- заблуда – Став да се непрестано правдамо, без заузимања одбрамбене позиције у дијалогу
Светитељи говоре: „Ко покушава да оправда себе самога, тај чини самоубиство. Нама није потребно самооправдање. Бог нас оправдава. Није потребно да се бранимо. Бог је наш Заштитник.“
За ово правило постоје изузеци. Ако оптужбе усмерене на нас доводе до умањења ауторитета Цркве или до неправедне осуде неких других људи, онда је неопходно да се заштитимо, објашњавајући мотиве свог понашања, сведочећи о томе како се заиста догодило.
- заблуда – Мишљење да је псовка нешто небитно
Савремено псовање је у наш живот дошло из затвора. Тамо је псовка неопходни елемент препознавања ко је твој, а ко није. Нико не сме да псује пред криминалцем, а ето, он то може да ради. На тај начин, човек тамо псује узимајући у обзир хијерархију у затвору. Када такав човек изађе из затвора, псовка за њега постаје знак његове власти над људима који не псују. Зато човек који псује у вашем присуству, интуитивно „шири“ своју власт у односу са вама. То значи да вас не уважавају, покушавајући да вам наметну своја правила понашања.
Посебан случај представља навика. Дешава се да је човек свестан неприхватљивости псовања, жели да се заустави али није у стању. Такав човек се извињава, моли за опроштај и свеједно, у неким ситуацијама, поново псује. За њега се може сматрати да је стао на пут исправљања.
Човек који псује и не сматра да је то нешто лоше, чини тешки грех. Верујући човек зна да је Реч – једно од Божијих имена. Највећи дар речи нам је дат ради молитве и богомислија. Верујући човек сматра да припада Богу. То значи да је Божија имовина и наш живот, наша дела и наше речи. Заједно са речима из уста верујућег човека, изливају се реке живе воде. Говорим о благодати Светог Духа. Међутим, човек који псује се одриче ове благодати. Ето зашто у животу псовача има много демонског утицаја. Слично привлачи слично. Човек који је целомудрен себи привлачи силу Светог Духа. Псовач привлачи себи сва демонска искушења, сву нечистоту и прљавштину…
- заблуда – Став непрестане жеље за жаљењем или похвалама од других људи
Ми непрестано желимо да слушамо од других: „Како лепо изгледаш“, или „Боже, како је вама тешко“. Покушајмо да се понашамо тако да избегнемо речи жаљења и похвале од других људи. Ако вам је тешко – молите се Богу. Ако је код вас све добро – захваљујте Богу. Будите скромни у разговору са другим људима. Ако Богу буде угодно, Он ће вам Сам послати људе који ће вас пожалити и помоћи да решите своје проблеме. Зар стремљење да по сваку цену добијете сажаљење или похвалу није знак неверја?
Опет понављам што сам и раније рекао: „Ако Бог не помогне, нико неће помоћи. Ако Бог помогне, нико неће сметати“.
- заблуда – Мишљење да верујући човек не може да прекине контакт са неким човеком
У реалности, понекада треба да прекинемо односе са неким човеком. Без осуде, вређања, жеље да се осветимо. Просто је потребно. То се може доживети као принудни растанак или као дијету коју је одредио лекар.
Испод се налази четири разлога за одвајање од неких људи:
- Удаљујемо се од покварених људи.
„Не уводи сваког човека у дом свој, јер многе су заседе код подмуклога. Као птица уловљена у кавез, такво је срце гордога, и као ухода што надгледа пад; Јер добра у зла обраћајући, прави заседу, и на људе изабране намеће мрљу. Од искре огњене умножава се угљевље, и човек грешник ради крви прави заседу. Пази се од злотвора, јер зло припрема, да мрљу за навек не остави на теби. Настани туђина, и растројиће те метежом, и отуђиће те од блиских твојих.“ (Сирах 11:29-34)
Покварен човек је особа која сеје раздоре, умножава конфликте, појачава међусобну мржњу међу људима. Основно средство таквог човека је клевета.
1.1. Отворена клевета. То је када неко оговара ближњег, тврдећи да је учинио нешто што се уопште није догодило. Рецимо, Андреј је дужан Игору сто хиљада рубљи. Он не може да их врати на време. Зато он лаже, говорећи да му је Василије дужан двеста хиљада које ни на који начин не жели да врати. Ово је очигледна клевета. Она ће бити и дрска, ако Василије никада није имао никакве финансијске односе са Андрејем.
1.2. Скривена клевета. Рецимо, када неко оговара ближњег кроз искривљење реалних чињеница. Рецимо, Василије је од Андреја узео пет хиљада рубљи, али није могао да их врати на време. Андреј је сам дужан Игору сто хиљада рубљи. И ето, Андреј говори Игору да он не може да му врати дух, зато што му Василије није вратио двеста хиљада. Овим речима, Андреј покушава да се оправда пред Игором. У питању је скривена клевета.
1.3. Вербална манипулација. У питању је облик клевете, када обмањивач клевеће некога на рачун скривања неких чињеница које се односе на конкретно дело. Вербална манипулација потиче од тога што манипулатор у речи неког човека убацује друго тумачење. Пример вербалне манипулације: Василије је рекао Андреју да сада није спреман да запосли Игора, јер су Василију узели лиценцу за врсту посла који обавља Игор. Андреј манипулише, када у разговору са Игором говори да Василије неће да има никакве везе са Игором. Андреј је од Игора сакрио важну чињеницу: Василије је рекао да он само У ОВОМ ТРЕНУТКУ није спреман да запосли Игора. Андреј је то представио тако да тобож Василије у принципу не жели да запосли Игора.
Друга варијанта ове манипулације: Василије говори Андреју: „Никако не могу да се повежем са Игором“. Овде мисли на то да Василије не може да га добије преко телефона. Међутим, Андреј криви смисао ових Василијевих речи и у разговору са Игором говори да Василије не може да се повеже са Игором, то јест, не може да сарађује са њим.
1.4. Неправедно оптуживање. У питању је такође клевета. Ако вас питају: „Ти ниси узео две хиљаде рубљи са полице?“, у питању је просто питање. Не треба се много узнемиравати зато што се неко усудио да вашем величанству постави ово питање. Ниједан још човек није умро због оваквог питања. Али, када нас вас упере прстом и тврде да сте баш ви узели две хиљаде рубљи са полице (које ви нисте узели), онда – да! Светоотачки текстови нам говоре да клевета не треба да нас узнемири и да представља за нас повод за чамотињу. Блажен је човек који храбро подноси клевету и увреде. Али то уопште не значи да клеветник може да клевеће некажњено. Жртва клевете има право да заштити од злобе клеветника друге људе, упозори их. Ако су вас оклеветали, имате право да говорите о томе другим људима, да их упозорите, да их заштитите од опасног контакта са таквим човеком.
Главно је да ви сами не постанете злобни, да не осуђујете грешника (то јест, да му не желите зла) и не упадате у тај исти грех који видите у другом човеку.
Уопште… Ми исто тако морамо строго да пазимо на себе и на своје речи, да се не покажемо као клеветници. Понекада без расуђивања понављамо туђу клевету, постајући учесници туђег греха. У другим случајевима, ми манипулишемо речима из навике, понављамо обрасце понашања које смо усвојили кроз опонашање лоших примера. Зато нас премудри Исус, син Сирахов учи да пре него што оптужимо некога за грех, пажљиво размотримо ситуацију:
„Што је стрела забодена у бедро тела, то је реч у утроби неразумног. Покарај друга ако још није што учинио, а ако је нешто учинио, да не би придодао. Покарај ближњег ако још није рекао, а ако је рекао, да не би поновио. Покарај друга, јер често бива клевета, и не веруј свакој речи.“ (Сирах. 19:12-15)
„Пре него што испиташ, не суди, разуми прво, па онда наложи казну. Пре него што чујеш, не одговарај, и усред речи не упадај.“ (Сирах 11:7-8)
У разговору са хришћанима треба да се руководимо принципом који је осликан у Јеванђељу по Матеју: „Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник.“ (Мт. 18:15-17)
2) Свесно богохулство. Други разлог за прекид контакта је богохулство.
„Отерај подсмевача, и отићи ће распра и престаће свађа и срамота.“ (Приче Соломонове 22:10)
Под подсмевачем не треба разумети просто особу која поставља увредљива или чак „идиотска“ питања, већ која не крије свој презире према верујућим људима. Није у питању човек који просто не схвата нешто, већ који се упорно држи својих антихришћанских погледа. Таквом човеку не треба претити. Просто прекините разговор са њим и удаљите се од њега.
3) Саблазан и искушења. Прилично често она долазе кроз људе. Не можемо да прекинемо контакт са свим људима. Зато апостол Павле даје следећи савет:
„Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима;. Али не уопште са блудницима овога света, или с користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоницима; јер бисте морали изићи из овога света. А сад вам написах да се не мешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете. Јер што да судим и онима који су напољу? Зар не судите ви онима који су унутра? А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих.“ (1. Кор. 5:9-13)
Дакле, овде се говори, као прво, о онима који упорно греше, а као друго, о онима који називајући себе хришћанима, остају непокајани грешници. Управо такав човек сеје саблазни у хришћанском сабрању, заједници верних хришћана. Апостол Павле призива на избацивање развраћених људи из хришћанске заједнице.
Свети Лука Војно-Јасенецки говори да се треба да се трудимо да се зближавамо са духовним људима, племенитим и праведним пред Богом. Од оних који сеју саблазни, најбоље је да се држимо подаље:
„Људи чисти телом, који се брину о чистој одећи, труде се да заобиђу сваког човека који може да их упрља. Немогуће је да се не удаљимо од нечистоће: ако не одемо, сами ћемо се испрљати. Тако и хришћани треба да чувају чистоћу срца, држе се подаље од оних који су пуни духовне нечистоће. Не мешајте се са гомилом нечистих људи, клоните их се, да се не бисте заразили духовним смрадом; тражите контакт са људима који су чисти, племенити и праведни пред Богом. Њих има јако мало, али они су ту поред свакога од нас. Прилепите се за њих срцем… Идите тамо где је чисто, добро, свето… Бојите се сусрета који су опасни за душу!“
https://azbyka.ru/40-oshibok-novonachalnogo-hristianina
КОМЕНТАРИ