Sveti Kiril odgovara na pitanje muslimana o uzroku podela među hrišćanima:
„Kada Saraceni pozvaše Konstantina u kneževu palatu na obed, za trpezom seđahu ljudi pametni i književni, koji su znali geometriju, astronomiju i druge nauke. Oni upitaše Konstantina: Vidiš li, filosofe, ovu čudesnu stvar: prorok Muhamed nam donese od Boga dobru nauku, i obrati mnoge ljude, i svi se mi čvrsto držimo njegovog zakona i ništa ne menjamo; a kod vas hrišćana koji držite zakon Hristov, jedan veruje ovako drugi onako, i svaki od vas čini što mu je volja. Među vama ima tako mnogo nesuglasica i razlika u veri i u životu; ima među vama mnogo takvih, od kojih svaki drukčije veruje i uči, i drukčije život vodi; i imate monahe koji nose crnu odeću i žive naročitim životom; ipak se svi nazivate hrišćanima.
Odgovori blaženi Konstantin: Stavili ste mi dva pitanja: o veri hrišćanskoj i o zakonu hrišćanskom, ili: kako hrišćani veruju i kako ostvaruju svoju veru u životu. Odgovoriću vam najpre o veri: Bog naš je kao neizmerno široka i neizmerno duboka pučina morska, jer je nepostižan za um ljudski i neizreciv za reči ljudske, kao što govori o Njemu sveti prorok Isaija: rod njegov ko će iskazati? (Is. 53, 8). Sa tog razloga i učitelj naš, sveti apostol Pavle uzvikuje, govoreći: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjeg! kako su neispitljivi njegovi putovi! (Rim. 11, 33). Na tu pučinu dakle otiskuju se mnogi koji traže Boga; i oni koji su silni umom i stekli pomoć samoga Gospoda, oni bezbedno plove po moru nepostižnosti Božje, i pronalaze bogatstvo razuma i spasenja; oni pak koji su slabi umom, i zbog svoje uobraženosti lišeni pomoći Božje, oni pokušavaju da na trulim lađama preplove tu pučinu, ali ne uspevaju, i jedni se dave padajući u jeresi i zablude, a drugi s mukom jedva stoje na jednom mestu, kolebani neizvesnošću i sumnjom. To je razlog što se mnogi među hrišćanima, kako vi kažete, razlikuju po veri“[1].
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI