Predlažemo vam odlomak iz knjige svetog Inokentija Hersonskog „Poslednji dani zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista“ u kome sveti Inokentije opisuje sve one detalje koje i okolnosti koje su pratile Hristov ulazak u Jerusalim. Zašto Gospod dolazi na magaretu? Zašto je Gospod plakao u ovim svečanim trenucima? Pročitajte!
„Učenici koji su bili poslati po magare vratiše se nazad. Iz usrdnosti, a i da bi bilo udobnije da se sedi na magaretu učenici ga pokriše svojom gornjom odećom. Kad je učitelj seo na njega prekinuta procesija se ponovo nastavila sa sporošću koja je svojstvena ovom načinu putovanja. Sad se veliki Prorok više nije krio u mnoštvu naroda, svako je mogao da Ga vidi: i procesija je pored sve svoje jednostavnosti predstavljala nešto svečano i svešteno, između ostalog i zbog toga što su se u stara vremena životinje koje nisu nosile jaram naročito birale za sveštenu upotrebu; posebno je magarac na Istoku služio kao simbol mira, jer se nikada nije koristio u ratu i u bitkama. Zato je sam pogled na Isusa Hrista sad pažljivog posmatrača odjednom podsećao na reči proroka Zaharije koji opisujući carstvo Mesije kaže: „kćeri Sionska, evo, Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu. (Zah. 9, 9). Ovakva očigledna usklađenost Gospoda s raspoloženjem naroda koji je želeo da Ga što pre vidi kao cara, još više je oduševila gomilu koja Ga je okruživala i rodila je u narodu smelost da pred Njim izrazi svu punotu svoje usrdnosti na najsvečaniji način. U žaru sve većeg oduševljenja jedni počeše da seku palmine grančice i da ih njišući u vazduhu bacaju po putu ispred Isusa; drugi su činili još više – skidali su sa sebe odeću i prostirali je po putu. Svako se trudio da prevaziđe druge u usrdnosti. Na sličan način u Jerusalimu je bio dočekan strašni osvajač sveta Aleksandar Veliki; na sličan način je nekada dočekan car Agripa – tako su ljudi želeli sad da ukažu počast i Onome Ko je bio jedini predmet svih nada Izrailja u nevolji.Palmine grančice su podsetile na praznik Senica, a istovremeno i na poznati Davidov psalam koji se pevao za vreme ovog praznika. Kako se jasno ostvarivao sadržaj ovog proročanskog psalma u sadašnjem događaju! –Isus Hristos Koji dolazi u Jerusalim, ali Kojeg sinedrion ipak odbacuje, očigledno je predstavljao onaj kamen, koji su odbacili zidari, koji je po rečima Davida trebalo da postane kamen-temeljac i da bude divan u očima celog jevrejskog naroda (Ps. 117, 22-23). “Današnji dan će to,” mislili su, “pokazati.” Zaista, “Sam Gospod ga je stvorio da bi smo se radovali i veselili tog dana” (Ps. 117, 24). U sličnom razmišljanju omiljeni psalam koji su svi znali napamet neprimetno je prelazio od usta do usta; naročito neki njegovi stihovi koji su toliko jasno opisivali ovaj događaj. Sa svih strana je počelo da se razleže psalamsko: “Osana Sinu Davidovu! Blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje! Osana vo višnih!” Sveopšte oduševljenje je postalo još veće kada su stigli do poslednje uzvišice s koje je trebalo da se spuste do samog Jerusalima (Lk. 19, 37). To je bilo jedno od najlepših mesta u okolini; Jerusalim se odavde video kao na dlanu: tamo, s desne strane nad strašnim bezdanom uzdizao se Jerusalimski hram i zbog svojih mnogobrojnih blistavo belih mramornih stubova izgledao je kao veštačka gromada leda sa zlatnom kupolom od koje su se zraci podnevnog sunca odbijali, kako navodi Flavije, kao bezbrojne munje. Njegova spoljašnja veličanstvenost je još uvek jako podsećala na srećna vremena Davida i Solomona; ali je on već bio okružen mrskošću zapuštenosti, kojoj je ubrzo predstojalo da dođe na sveto mesto. Ukrašena rimskim orlovima Antonijeva tvrđava je sa svojom ogromnom kulom dominirajući visinom nad hramom, kako je izgledalo, izražavala poniženje naroda Božjeg. Odmah se pred očima ukazivala Pilatova pretorija; ali činilo se da su dvorci prvosveštenika daleko od hrama i kao da su bili odvojeni provalijama, što je na izvestan način predstavljalo znak udaljavanja njihovih stanovnika od Boga otaca njihovih. Ostaci kuća Davida i Solomona jedva da su se primećivali u mnoštvu novih zdanja. Od svih prizora od kojih je svaki podsećao i na drevnu slavu i na sadašnje poniženje otadžbine pogledi svih i nehotice su se okretali ka Isusu Koji je očigledno donosio sa Sobom Jerusalimu njegovu nekadašnju svetu veličinu. Nada na slavno carstvo Mesije, činilo se, sad samo što se nije ispunila. “Tako će nas,” mislili su, “On pomiriti s Bogom Kojeg su razljutile naše nepravde! (Lk. 19, 28). On će vaspostaviti carstvo našeg praoca Davida! (Mk. 11, 10). Pod Njegovim okriljem ponovo ćemo se naslađivati mirom, nećemo biti robovi neznabožaca!” I punoća patriotskih osećanja se ponovo ogledala u usklicima; još više su sa svih strana poletele grančice, cveće i odeća, još češće i glasnije se razlegalo “osana”.Gospod nije sprečavao ovo iskreno i radosno izlivanje osećanja, koje je poticalo iz plamene, iako unekoliko maštalačke ljubavi prema Njemu i otadžbini, i video je u ovom slučaju ne samo posledicu običnog sticaja okolnosti, već i tajnih, odavno predskazanih od strane proroka, planova samog Promisla, Koji je sada i na ovaj način ukazivao Jerusalimu i narodu na Mesiju Koji je došao. Gledajući sve ovo On nije mogao da ne učestvuje duboko i svim srcem u onome što se oko Njega dešavalo.
Međutim, za fariseje je (neki od njih su išli zajedno s drugima u susret Isusu radi svojih uobičajenih špijuniranja) ovakav prizor narodne privrženosti bio neizdrživ. Osećanje ljubavi prema otadžbini koje se toliko očigledno izražavalo u ovom postupku naroda sprečavalo ih je da Ga javno osuđuju. Možda fariseji nisu ni hteli da otkriju da su neprijateljski raspoloženi prema Isusu Koji je, sudeći po tome kako su se stvari odvijale, i kako su oni mislili, lako mogao postatinjihov vladar. Zato su licemeri zauzeli pozu,koja je čoveku koji nije poznavao njihovo unutrašnje raspoloženje prema Isusu mogla da izgleda nepristrasno, pa čak i prijateljski. “Učitelju!” primetili su neki, “možda ne bi smetalo da zaustavimo i umirimo učenike,” odnosno lukavi licemeri su hteli da stave do znanja da slični usklici naroda koji je Isusa nazivao Sinom Davidovim mogu biti opasni kako po Njega, tako i po narod zbog rimskih vlasti (Lk. 19, 39-40). Srceznalac je znao iz kakvog srca potiče tobožnji savet o predostrožnosti, ali sad nije bilo vreme za razobličavanje licemera. Ne bi tako rasuđivali da su poput Njega videli svu važnost ovih događaja i njihovu potpunu podudarnost s predvečnim putevima Promisla. «Kažem vam, ako oni ućute», odgovori On, „kamenje će povikati!» Odnosno, tako je suđeno odozgo.Međutim, ova velika i sveta tajna Promisla koja se sada ostvarila na Isusu Hristu bila je daleko iznad poimanja slepih jevrejskih književnika; i fariseji su iz Isusovog odgovora pre mogli da zaključe, ono što je odgovaralo njihovom načinu mišljenja, odnosno da je On kao potomak Davida čvrsto rešio da zahteva Davidov presto i zato otvoreno dozvoljava Sebi i narodu ono što bi u drugo vreme predstavljalo neopreznost.
Narod, zbog sveopšteg pojanja i usklika verovatno nije čuo odgovor koji je bio dat farisejima. Ako Gospod nije želeo da prekine narodno oduševljenje još manje je, naravno, bio raspoložen da ga podstiče Svojim rečima. Bez obzira na blagonaklono prihvatanje znakova radosti od naroda Njegova sadašnja osećanja su se sad krajnje razlikovala od radosnih osećanja kojima je bio nadahnut narod. Sin Čovečiji je jasno video da će sadašnje likujuće “osana!” uskoro biti zamenjeno sumanutim pokličem “razapni, razapni Ga!” Sama svest o ovome bila je dovoljna da od srca udalji svaku radost. Međutim, sad Ga nije zanimala sopstvena sudbina: On je razmišljao o nesrećnoj sudbini Svoje otadžbine. Kako je mračna i užasna bila njihova budućnost! –Jevrejski narod će Ga odbaciti i ujedno biti lišen nebeske naklonosti; današnji dan, koji je trebalo da posluži kao početak blagostanja njegovih sunarodnika upravo zbog toga će se pretvoriti u početak užasnih nevolja za ceo Izrailj. Koliko je razloga za tugu Onoga Ko je došao na zemlju da sačini jedno blagosloveno stado od celog ljudskog roda, ali je uvek bio svestan da na Njemu istovremeno leži i posebna obaveza –da se stara o dobru ovaca doma Izrailjevog koje propadaju! (Mt. 15, 24).Na poslednjoj padini planine gde se put dovodi do Getsimanije Isus zastade (Lk. 19, 41). Na Njegovom Božanstvenom licu, koje je do tada bilo vedro pokazala se duboka tuga. (Ljudi koji su se nalazili u Njegovoj blizini mogli su to da primete i da očekujući da On nešto uradi prestanu da kliču za neko vreme.). Gospod je ćutke gledao Jerusalim, kao da traži u njemu znake duhovnog života; obilne bujice suza svedočile su da nije našao ono što je tražio: “O kada bi,” uskliknu On na kraju od siline osećanja, -“o kada bi ti, makar danas, razumeo šta ti služi na spasenje! Ali to se danas (kao i ranije) sakrilo od očiju tvojih (samo tvojih)! Jer će doći na tebe dani, i okružiće te neprijatelji tvoji opkopima, i opkoliće te, i stegnuće te sa sviju strana; I srušiće tebe i djecu tvoju u tebi, i neće ostaviti u tebi ni kamena na kamenu, zato što nisi poznao vrijeme u kojemu si pohođen..”
Ovi nesrećni dani su nastupili posle 38 godina. Jerusalim je po Titovom naređenju zaista bio okružen sa svih strana visokim nasipom tako da se u njega nije moglo ni ući ni izaći. Potoci suza koji su se i dalje lili pokazivali su s kakvim su osećanjima bile izgovorene ove reči. Ah, Onaj Ko je govorio, Ko je plakao na taj način zbog Jerusalima nije bio, kao što su Ga klevetali fariseji, obmanjivač naroda, nije želeo nesreću Svojoj otadžbini! Procesija se nastavila. Na uslasku u grad Isus je bio okružen još većim mnoštvom naroda, jer, kad je ušao u Jerusalim, kako kaže sveti Matej, „uzbuni se sav grad“ (Mt. 21, 10). Svako je želeo da zna ko to ide s takvim trijumfom. Misao da je to Isus nije mogla odmah da padne na pamet onome ko je znao za Njegovo prethodno obraćanje sinedrionu i strašnu odluku sinedriona protiv Njega. Tim pre je narod koji je pratio Gospoda radosno klicao u odgovor da je to Isus veliki Prorok iz Nazareta!
http://www.tolmach.org/Poslednji%20dani%20zemaljskog%20zivota%20Isusa%20Hrista.pdf
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI