Предлажемо вам одломак из књиге светог Инокентија Херсонског „Последњи дани земаљског живота Господа Исуса Христа“ у коме свети Инокентије описује све оне детаље које и околности које су пратиле Христов улазак у Јерусалим. Зашто Господ долази на магарету? Зашто је Господ плакао у овим свечаним тренуцима? Прочитајте!
„Ученици који су били послати по магаре вратише се назад. Из усрдности, а и да би било удобније да се седи на магарету ученици га покрише својом горњом одећом. Кад је учитељ сео на њега прекинута процесија се поново наставила са спорошћу која је својствена овом начину путовања. Сад се велики Пророк више није крио у мноштву народа, свако је могао да Га види: и процесија је поред све своје једноставности представљала нешто свечано и свештено, између осталог и због тога што су се у стара времена животиње које нису носиле јарам нарочито бирале за свештену употребу; посебно је магарац на Истоку служио као симбол мира, јер се никада није користио у рату и у биткама. Зато је сам поглед на Исуса Христа сад пажљивог посматрача одједном подсећао на речи пророка Захарије који описујући царство Месије каже: „кћери Сионска, ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину. (Зах. 9, 9). Оваква очигледна усклађеност Господа с расположењем народа који је желео да Га што пре види као цара, још више је одушевила гомилу која Га је окруживала и родила је у народу смелост да пред Њим изрази сву пуноту своје усрдности на најсвечанији начин. У жару све већег одушевљења једни почеше да секу палмине гранчице и да их њишући у ваздуху бацају по путу испред Исуса; други су чинили још више – скидали су са себе одећу и простирали је по путу. Свако се трудио да превазиђе друге у усрдности. На сличан начин у Јерусалиму је био дочекан страшни освајач света Александар Велики; на сличан начин је некада дочекан цар Агрипа – тако су људи желели сад да укажу почаст и Ономе Ко је био једини предмет свих нада Израиља у невољи.Палмине гранчице су подсетиле на празник Сеница, а истовремено и на познати Давидов псалам који се певао за време овог празника. Како се јасно остваривао садржај овог пророчанског псалма у садашњем догађају! –Исус Христос Који долази у Јерусалим, али Којег синедрион ипак одбацује, очигледно је представљао онај камен, који су одбацили зидари, који је по речима Давида требало да постане камен-темељац и да буде диван у очима целог јеврејског народа (Пс. 117, 22-23). “Данашњи дан ће то,” мислили су, “показати.” Заиста, “Сам Господ га је створио да би смо се радовали и веселили тог дана” (Пс. 117, 24). У сличном размишљању омиљени псалам који су сви знали напамет неприметно је прелазио од уста до уста; нарочито неки његови стихови који су толико јасно описивали овај догађај. Са свих страна је почело да се разлеже псаламско: “Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње! Осана во вишних!” Свеопште одушевљење је постало још веће када су стигли до последње узвишице с које је требало да се спусте до самог Јерусалима (Лк. 19, 37). То је било једно од најлепших места у околини; Јерусалим се одавде видео као на длану: тамо, с десне стране над страшним безданом уздизао се Јерусалимски храм и због својих многобројних блиставо белих мраморних стубова изгледао је као вештачка громада леда са златном куполом од које су се зраци подневног сунца одбијали, како наводи Флавије, као безбројне муње. Његова спољашња величанственост је још увек јако подсећала на срећна времена Давида и Соломона; али је он већ био окружен мрскошћу запуштености, којој је убрзо предстојало да дође на свето место. Украшена римским орловима Антонијева тврђава је са својом огромном кулом доминирајући висином над храмом, како је изгледало, изражавала понижење народа Божјег. Одмах се пред очима указивала Пилатова преторија; али чинило се да су дворци првосвештеника далеко од храма и као да су били одвојени провалијама, што је на известан начин представљало знак удаљавања њихових становника од Бога отаца њихових. Остаци кућа Давида и Соломона једва да су се примећивали у мноштву нових здања. Од свих призора од којих је сваки подсећао и на древну славу и на садашње понижење отаџбине погледи свих и нехотице су се окретали ка Исусу Који је очигледно доносио са Собом Јерусалиму његову некадашњу свету величину. Нада на славно царство Месије, чинило се, сад само што се није испунила. “Тако ће нас,” мислили су, “Он помирити с Богом Којег су разљутиле наше неправде! (Лк. 19, 28). Он ће васпоставити царство нашег праоца Давида! (Мк. 11, 10). Под Његовим окриљем поново ћемо се наслађивати миром, нећемо бити робови незнабожаца!” И пуноћа патриотских осећања се поново огледала у усклицима; још више су са свих страна полетеле гранчице, цвеће и одећа, још чешће и гласније се разлегало “осана”.Господ није спречавао ово искрено и радосно изливање осећања, које је потицало из пламене, иако унеколико машталачке љубави према Њему и отаџбини, и видео је у овом случају не само последицу обичног стицаја околности, већ и тајних, одавно предсказаних од стране пророка, планова самог Промисла, Који је сада и на овај начин указивао Јерусалиму и народу на Месију Који је дошао. Гледајући све ово Он није могао да не учествује дубоко и свим срцем у ономе што се око Њега дешавало.
Међутим, за фарисеје је (неки од њих су ишли заједно с другима у сусрет Исусу ради својих уобичајених шпијунирања) овакав призор народне привржености био неиздржив. Осећање љубави према отаџбини које се толико очигледно изражавало у овом поступку народа спречавало их је да Га јавно осуђују. Можда фарисеји нису ни хтели да открију да су непријатељски расположени према Исусу Који је, судећи по томе како су се ствари одвијале, и како су они мислили, лако могао постатињихов владар. Зато су лицемери заузели позу,која је човеку који није познавао њихово унутрашње расположење према Исусу могла да изгледа непристрасно, па чак и пријатељски. “Учитељу!” приметили су неки, “можда не би сметало да зауставимо и умиримо ученике,” односно лукави лицемери су хтели да ставе до знања да слични усклици народа који је Исуса називао Сином Давидовим могу бити опасни како по Њега, тако и по народ због римских власти (Лк. 19, 39-40). Срцезналац је знао из каквог срца потиче тобожњи савет о предострожности, али сад није било време за разобличавање лицемера. Не би тако расуђивали да су попут Њега видели сву важност ових догађаја и њихову потпуну подударност с предвечним путевима Промисла. «Кажем вам, ако они ућуте», одговори Он, „камење ће повикати!» Односно, тако је суђено одозго.Међутим, ова велика и света тајна Промисла која се сада остварила на Исусу Христу била је далеко изнад поимања слепих јеврејских књижевника; и фарисеји су из Исусовог одговора пре могли да закључе, оно што је одговарало њиховом начину мишљења, односно да је Он као потомак Давида чврсто решио да захтева Давидов престо и зато отворено дозвољава Себи и народу оно што би у друго време представљало неопрезност.
Народ, због свеопштег појања и усклика вероватно није чуо одговор који је био дат фарисејима. Ако Господ није желео да прекине народно одушевљење још мање је, наравно, био расположен да га подстиче Својим речима. Без обзира на благонаклоно прихватање знакова радости од народа Његова садашња осећања су се сад крајње разликовала од радосних осећања којима је био надахнут народ. Син Човечији је јасно видео да ће садашње ликујуће “осана!” ускоро бити замењено суманутим покличем “разапни, разапни Га!” Сама свест о овоме била је довољна да од срца удаљи сваку радост. Међутим, сад Га није занимала сопствена судбина: Он је размишљао о несрећној судбини Своје отаџбине. Како је мрачна и ужасна била њихова будућност! –Јеврејски народ ће Га одбацити и уједно бити лишен небеске наклоности; данашњи дан, који је требало да послужи као почетак благостања његових сународника управо због тога ће се претворити у почетак ужасних невоља за цео Израиљ. Колико је разлога за тугу Онога Ко је дошао на земљу да сачини једно благословено стадо од целог људског рода, али је увек био свестан да на Њему истовремено лежи и посебна обавеза –да се стара о добру оваца дома Израиљевог које пропадају! (Мт. 15, 24).На последњој падини планине где се пут доводи до Гетсиманије Исус застаде (Лк. 19, 41). На Његовом Божанственом лицу, које је до тада било ведро показала се дубока туга. (Људи који су се налазили у Његовој близини могли су то да примете и да очекујући да Он нешто уради престану да кличу за неко време.). Господ је ћутке гледао Јерусалим, као да тражи у њему знаке духовног живота; обилне бујице суза сведочиле су да није нашао оно што је тражио: “О када би,” ускликну Он на крају од силине осећања, -“о када би ти, макар данас, разумео шта ти служи на спасење! Али то се данас (као и раније) сакрило од очију твојих (само твојих)! Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; И срушиће тебе и дјецу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао вријеме у којему си похођен..”
Ови несрећни дани су наступили после 38 година. Јерусалим је по Титовом наређењу заиста био окружен са свих страна високим насипом тако да се у њега није могло ни ући ни изаћи. Потоци суза који су се и даље лили показивали су с каквим су осећањима биле изговорене ове речи. Ах, Онај Ко је говорио, Ко је плакао на тај начин због Јерусалима није био, као што су Га клеветали фарисеји, обмањивач народа, није желео несрећу Својој отаџбини! Процесија се наставила. На усласку у град Исус је био окружен још већим мноштвом народа, јер, кад је ушао у Јерусалим, како каже свети Матеј, „узбуни се сав град“ (Мт. 21, 10). Свако је желео да зна ко то иде с таквим тријумфом. Мисао да је то Исус није могла одмах да падне на памет ономе ко је знао за Његово претходно обраћање синедриону и страшну одлуку синедриона против Њега. Тим пре је народ који је пратио Господа радосно клицао у одговор да је то Исус велики Пророк из Назарета!
http://www.tolmach.org/Poslednji%20dani%20zemaljskog%20zivota%20Isusa%20Hrista.pdf
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ