Човек се боји данас много чега – болести, рата, сиромаштва, усамљености, бесмисла. И сви ови страхови прате људски род током целе историје. Највећи међу свим овим страховима је страх од смрти. То је највећи страх (често и непрепознат) код људи који не верују у Бога. Међутим, страх од смрти треба да постоји и код верујућих људи, али се овај страх разликује од првог страха. О чему се ради? Које смрти треба да се боји човек који верује у Христа Бога?
Свети Григорије Палама одговара: „… постоји и смрт душе, по природи бесмртне. To каже и љубљени ученик Христов Јован Богослов: „Има грех који води у смрт … а има грех који не води у смрт“ (1 Јов. 5, 16-17), мислећи овде свакако на смрт душе. Исто тако каже и велики Павле: „Светска туга доноси смрт“ (2 Кор. 7, 10), наравно смрт душе. И опет: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос“ (Еф. 5, 14). Из којих мртвих заповеда да се устане? Без сумње, из помрлих у телесним жељама, које ратују против душе. Зато је Господ и назвао мртвацима оне који живе у овом сујетном свету.
Јер кад My je затражио један од Његових ученика да оде да сахрани свога оца, није му дозволио већ му је заповедио да иде за Њим, а да „остави мртваце да сахрањују своје мртве“ (Лк. 9, 60-61). Овде Господ назива мртвацима и оне који су (телесно) били још живи, али су духовно били мртви. Јер као што је одвајање душе од тела – смрт за тело, исто тако и одвајање Бога од душе – смрт је за душу. А то и јесте права смрт: смрт духовна. На ту смрт је указао Бог и кроз заповест у Рају, када је рекао Адаму: „У који дан окусиш са забрањеног дрвета, смрћу ћеш умрети“ (Пост. 3, 17). Душа Адамова је онда умртвљена, кад се преступом одвојила од Бога. Он је телесно живео и после тога деветсто тридесет година.
Међутим, смрт која се увукла у душу због преступа, не само што је душу оштетила и навукла на човека проклетство, него је и само тело, учинивши га многострадалним и многострасним и трулежним, предала на крају смрти. Јер земаљски Адам је тек после умртвљења унутрашњег човека преступом, чуо: „Земља да је проклета у делима твојим. Трње и коров ће ти рађати и у зноју лица својега јешћеш хлеб свој, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити“ (Пост. 3, 17-19). Иако ће за време оног поновног будућег рођења, кад васкрсну праведници, устати и тела безаконика и грешника, то ће бити да би се предала другој смрти, оном вечном мучењу, неуспављивом огњу, шкргуту зуба, крајњој и опипљивој тами, мрачном и огњеном неугасивом паклу, о коме говори пророк: „Биће сажежени безаконици и грешници заједно, и никога неће бити да угаси“ (Ис. 1, 31). To и јесте „друга смрт“, сагласно учењу Јовановом у Откровењу (Откр. 20, 14). Послушај шта каже и велики Павле: „Ако по телу живите, умрећете; ако ли духом дела телесна умртвљујете, живећете“ (Рим. 8, 13). Овде Апостол говори о животу и смрти будућега века. Под животом подразумева уживање вечног царства, а под смрћу овековечење онога мучења.
To значи да гажење Божје заповести постаје узрок двоструке смрти, и духовне и телесне: било да се ради о смрти у овом животу, или о оној у бесконачном мучењу. Права пак смрт састоји се у одвајању душе од божанске благодати и у њеном присаједињењу греху. To je смрт од које беже и од које се страше сви они који имало памети имају. За оне који имају разума, она је језивија и од паклених мука. Зато и ми бежимо од ње, колико год нам то силе дозвољавају“.[1]
[1] http://православнапородица.орг.срб/index.php/ctenie/257-grigorije-palama-o-strastima-i-vrlinama
Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ