Nastavljamo dalje sa svetootačkim objašnjenjem tajni koje se nalaze u Rodoslovu Gospoda Isusa Hrista. Zašto su neki od bezbožnih careva uključeni u rodoslov, a neki nisu? Koji je kriterijum u pitanju? Nije valjda da se nekome progledalo kroz proste, a nekome nije? Kakva je paralela sa današnjom situacijom, kako Gospod gleda na komentare koji se mogu čuti u hramu, ‘do juče u partiji, a sada se kao moli Bogu…’
A Solomon rodi Rovoama. A Rovoam rodi Aviju. A Avija rodi Asu. A Asa rodi Josafata. A Josafat rodi Jorama. A Joram rodi Oziju. A Ozija rodi Joatama. A Joatam rodi Ahaza. A Ahaz rodi Jezekiju. A Jezekija rodi Manasiju. A Manasija rodi Amona. A Amon rodi Josiju. A Josija rodi Jehoniju i braću njegovu, u seobi vavilonskoj.“
Sveti Oci naglašavaju da u ovom navođenju Hristovih predaka nije sve potpuno po poretku. Naime, izostavljena su tri cara – u pitanju su carevi Johozija, Joas i Amasija. Oni su direktni potomci cara Jorama. Međutim, apostol Matej ih je izostavio i kao Joramovog potomka naveo Oziju. Razlog za ovo leži u činjenici da su ovi carevi dopustili sebi da uđu u srodstvo sa izrailjskim carem Ahavom i Gotolijom koji su bili prokleti od Gospoda. Ahav je bio car koji je oženio bezbožnu Jezavelju, ćerku sidonskog cara, koja je pokrenula progone proroka Božijih, a najviše je želela da ubije proroka Iliju. Ona se klanjala idolu Vaalu, navela je na tu bezbožnost i svog muža Ahava, a kroz njega i skoro ceo narod Izrailja. Zbog toga je i prorok Ilija bio u pustinji i Gospod je za to vreme pustio kaznu na Izrailj, kiša nije padala tri i po godine. Blaženi Jeronim Stridonski govori da se zbog veze sa Jezaveljom ova tri cara izostavljaju, on kaže: „njen rod se izostavlja do trećeg kolena, da ne bi bili uključeni u red onih koji učestvuju u sveštenom Rođenju“.
Ozija je bio car koji se držao Gospoda, ali se usudio da sam kadi pred Gospodom, ušao je u hram i usudio se da kadi, iako je to bilo dozvoljeno samo sveštenicima. Zato je bio kažnjen od Gospoda tako što je dobio gubu. Iz ovoga se vidi i kako Gospod gleda na bilo kakve pokušaje sveštenosluženja od strane ljudi koji nisu zakonito posvećeni u sveštenstvo, kao na primer i služenje raskolnika. U rodoslovu se pominje i Manasija, sin cara Jezekije, jednog od najpobožnijih careva Judinih. Cara Jezekiju je od bolesti iscelio prorok Isaija i produžio mu život za 15 godina. Za vreme njegove vladavine, Gospod je poslao Anđela da pobije 185 hiljada vojnika asirskog cara Senaherima koji se usudio da huli na Gospoda i da Ga izjednačava sa idolima okolnih naroda.
Manasija je nasuprot svom ocu Jezekiji, bio jedan od najbezbožnijih careva u istoriji izrailjskog naroda. Za njega Pismo govori da „provodi sinove svoje kroz oganj u dolini sina Enomova, i gledaše na vremena i gataše i vračaše, i uredi one što se dogovaraju s duhovima i vračare, i činjaše vrlo mnogo što je zlo pred Gospodom gnjeveći ga. I postavi lik rezan koji načini u domu Božijem… Manasija zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrijebi Gospod ispred sinova Izrailjevijeh.“ (2 Dn. 33: 6-9). Međutim, treba reći, kada je stigla kazna od Gospoda, Manasija se pokajao i to toliko, da je njegova pokajnička molitva ušla u bogosluženje naše Crkve, u službu Velikog povečerja.
I to upravo i služi kao kriterijum po kome možemo da shvatimo zašto su neki Hristovi preci po telu ušli u Rodoslov a neki nisu. Dakle, neki su se pokajali za svoje postupke, kao Manasija i Ozija, a neki su ostali na putu bezbožnosti do kraja i zato nisu uključeni u Rodoslov, kao gorepomenuta tri cara. To je upravo glavni kriterijum. Kao što vidimo Gospod je prihvatio i Rahavu i Rutu iz neznabožačkih naroda za svoje pramajke, ali je isključio bezbožne careve koji su po telu u liniji Njegovih predaka. Gospod gleda isključivo na naše srce.
Mislim da ovo može da bude odgovor i na komentare koji su se do skora mogli čuti o ljudima koji su ranije bili komunisti i bezbožnici pa se pokajali. Njihovo okretanje Bogu je često znalo da bude praćeno i izjavama tipa: ‘Do juče komunista i u partiji, sad se odjednom okrenuo Bogu’. Pravi odgovor na ovo bi bio: ‘I hvala Bogu što se okrenuo veri!’ Sveti Zlatoust dalje na ovu temu govori: „Ako i samog bludnika, ukoliko se on promeni, prethodni život nimalo ne sramoti, tim pre vrlinskog čoveka ako se i rodio od bludnice ili preljubnice, grešni život njegovih roditelja ne može da sramoti“.
I kao zaključak ovome sveti Zlatoust dodaje: „Od samog početka Hristos je pokazao da se ne gnuša ničega što je naše, učeći i nas time da se ne stidimo poročnosti predaka, već da tražimo samo jedno – vrline. Čovek koji ima vrline, makar poticao iz drugog naroda, makar se rodio od bludnice ili neke druge grešnice, ne može zbog toga da pretrpi nikakvu štetu“.
Ako vam se dopada ovo što ste pročitali, pozivamo vas da nam se priključite! Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom uz pomoć svetootačkim tumačenja, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI