Настављамо даље са светоотачким објашњењем тајни које се налазе у Родослову Господа Исуса Христа. Зашто су неки од безбожних царева укључени у родослов, а неки нису? Који је критеријум у питању? Није ваљда да се некоме прогледало кроз просте, а некоме није? Каква је паралела са данашњом ситуацијом, како Господ гледа на коментаре који се могу чути у храму, ‘до јуче у партији, а сада се као моли Богу…’
А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској.“
Свети Оци наглашавају да у овом навођењу Христових предака није све потпуно по поретку. Наиме, изостављена су три цара – у питању су цареви Јохозија, Јоас и Амасија. Они су директни потомци цара Јорама. Међутим, апостол Матеј их је изоставио и као Јорамовог потомка навео Озију. Разлог за ово лежи у чињеници да су ови цареви допустили себи да уђу у сродство са израиљским царем Ахавом и Готолијом који су били проклети од Господа. Ахав је био цар који је оженио безбожну Језавељу, ћерку сидонског цара, која је покренула прогоне пророка Божијих, а највише је желела да убије пророка Илију. Она се клањала идолу Ваалу, навела је на ту безбожност и свог мужа Ахава, а кроз њега и скоро цео народ Израиља. Због тога је и пророк Илија био у пустињи и Господ је за то време пустио казну на Израиљ, киша није падала три и по године. Блажени Јероним Стридонски говори да се због везе са Језавељом ова три цара изостављају, он каже: „њен род се изоставља до трећег колена, да не би били укључени у ред оних који учествују у свештеном Рођењу“.
Озија је био цар који се држао Господа, али се усудио да сам кади пред Господом, ушао је у храм и усудио се да кади, иако је то било дозвољено само свештеницима. Зато је био кажњен од Господа тако што је добио губу. Из овога се види и како Господ гледа на било какве покушаје свештенослужења од стране људи који нису законито посвећени у свештенство, као на пример и служење расколника. У родослову се помиње и Манасија, син цара Језекије, једног од најпобожнијих царева Јудиних. Цара Језекију је од болести исцелио пророк Исаија и продужио му живот за 15 година. За време његове владавине, Господ је послао Анђела да побије 185 хиљада војника асирског цара Сенахерима који се усудио да хули на Господа и да Га изједначава са идолима околних народа.
Манасија је насупрот свом оцу Језекији, био један од најбезбожнијих царева у историји израиљског народа. За њега Писмо говори да „проводи синове своје кроз огањ у долини сина Еномова, и гледаше на времена и гаташе и врачаше, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре, и чињаше врло много што је зло пред Господом гњевећи га. И постави лик резан који начини у дому Божијем… Манасија заведе Јуду и Јерусалим, те чинише горе него народи које истријеби Господ испред синова Израиљевијех.“ (2 Дн. 33: 6-9). Међутим, треба рећи, када је стигла казна од Господа, Манасија се покајао и то толико, да је његова покајничка молитва ушла у богослужење наше Цркве, у службу Великог повечерја.
И то управо и служи као критеријум по коме можемо да схватимо зашто су неки Христови преци по телу ушли у Родослов а неки нису. Дакле, неки су се покајали за своје поступке, као Манасија и Озија, а неки су остали на путу безбожности до краја и зато нису укључени у Родослов, као горепоменута три цара. То је управо главни критеријум. Као што видимо Господ је прихватио и Рахаву и Руту из незнабожачких народа за своје прамајке, али је искључио безбожне цареве који су по телу у линији Његових предака. Господ гледа искључиво на наше срце.
Мислим да ово може да буде одговор и на коментаре који су се до скора могли чути о људима који су раније били комунисти и безбожници па се покајали. Њихово окретање Богу је често знало да буде праћено и изјавама типа: ‘До јуче комуниста и у партији, сад се одједном окренуо Богу’. Прави одговор на ово би био: ‘И хвала Богу што се окренуо вери!’ Свети Златоуст даље на ову тему говори: „Ако и самог блудника, уколико се он промени, претходни живот нимало не срамоти, тим пре врлинског човека ако се и родио од блуднице или прељубнице, грешни живот његових родитеља не може да срамоти“.
И као закључак овоме свети Златоуст додаје: „Од самог почетка Христос је показао да се не гнуша ничега што је наше, учећи и нас тиме да се не стидимо порочности предака, већ да тражимо само једно – врлине. Човек који има врлине, макар потицао из другог народа, макар се родио од блуднице или неке друге грешнице, не може због тога да претрпи никакву штету“.
Ако вам се допада ово што сте прочитали, позивамо вас да нам се прикључите! Ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом уз помоћ светоотачким тумачења, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ