Од ове среде на нашем блогу почиње нови циклус одломака из библијских беседа које се одржавају и на које вас све позивамо да се прикључите. Ако вас интересује светоотачко објашњење Светог Писма, ако желите да видите и у примерима на који начин ово знање може да вам помогне и данас у животу, прочитајте. Ако вам се допадне, прикључите се!
*
Данас ћемо изучавати тајне Родослова Господа Исуса Христа. Намерно кажем ‘тајне’, зато што при површном читању ми видимо само списак неких имена, нама нејасних па зато и незанимљивих, да не кажем досадних. Моје искуство је било такво, када сам почео да читам Јеванђеље, увек сам се некако трудио да што брже пређем преко првих 17. стихова прве главе Јеванђеља по Матеју.
„Дакле, први стих гласи.
- „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“.
Свети Јован Златоуст на самом почетку обраћа пажњу на идеју која је људима скоро невероватна, то јест, да је Бог уопште пожелео да постане човек, да је пре свега ово чудо над чудима. Ми можда и нехотице прелазимо преко овога, као да смо се навикли на ово данас. Ево и како он говори о томе: „Дакле, слушајући за то рођење немој помислити да слушаш о нечему што није важно; прени се умом и задрхти чим чујеш да је Бог дошао на земљу. Видиш ли каква је блага вест на самом почетку? Ако сумњаш у своје богосиновство, увери се слушајући шта је било са Њим. По људском расуђивању много је теже Богу да постане човек, него човеку да постане син Божији. Дакле, када чујеш да је Син Божији син Давидов и Авраамов, немој више сумњати да ћеш и ти, син Адама, бити син Божији“.
Име ‘Исус’ има значење ‘Бог Који спасава’, Спаситељ. ‘Христос’ означава Помазаника, или другим речима ‘Месију’. Помазаницима су у Старом Завету називани свештеници и цареви, јер су помазивани светим уљем на своје служење. Рецимо, тако је пророк Самуило помазао цара Давида. Господ се назива Христом и као цар, јер се, по објашњењу Светих Отаца, зацарио против греха. Такође и као свештеник јер је Себе принео на жртву ради нас. Блажени Теофилакт Охридски пише да је Исус „у пуном смислу помазан истинитим јелејем, Светим Духом јер ко је други имао Духа као Господ?“. Он даље објашњава разлику између Христа и светих у вези са Духом Светим – Теофилакт наставља: „док у светима делује благодат Светога Духа, у Христу делује не благодат Светога Духа, него Сам Христос заједно са једносушним Њему Духом чини чудеса“. Значи, Дух Свети у свој Својој пуноћи пребива само на Исусу Христу Сину Божијем, док светитељи имају дарове Духа Светога. Ово је суштинска разлика.
Још једно запажање, што се тиче речи: „Сина Давидова, сина Авраамова“. Овде се чини да је Матеј већ на самом почетку пореметио редослед навођења Христових предака по телу, јер је прво навео Давида који је живео много касније у односу на Авраама. Разлог за ово се крије у томе што је Давид био много познатији међу Јудејима, сви су говорили о њему, знали су да ће Месија бити из рода Давидовог. Свети Златоуст то објашњава на следећи начин: „Иако је Бог обојици дао обећања, о Авраамовом обећању као древном су мало говорили, док су обећање дато Давиду сви понављали. Јудејци сами говоре: „Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?“ (Јн.7:42)“.
Обећања о којима говори свети Јован овде, обећања која је Бог дао Аврааму и Давиду су гласила овако – Бог Аврааму говори: И благословиће се у семену твом сви народи на земљи (1 Мојс. 22:18), а обећање Давиду гласи: „од порода твог посадићу на престолу твом; ту ћу учинити да узрасте рог Давиду, поставићу видело помазанику Свом“ (Пс. 132:11). Такође, навођењем Исуса као ‘Сина Давидовог’ апостол је желео да направи разлику између Господа Исуса и другог Исуса, који је био веома познат Јудејима, то јест, Исуса сина Навиновог који је увео Израиљ у обећану земљу. И сам цар Давид је служио као праобраз Христа, јер се зацарио после Саула који је одбачен од Бога. Исто тако се и Исус, по речима блаженог Теофилакта, „зацарио над нама, пошто је Адам био лишен царства и власти коју је имао над свим живим створовима и демонима“.
Мени је овде веома занимљиво ово на шта обраћа пажњу свети Теофилакт, на чињеницу да је пре пада Адам имао власт и над демонима и да следи да је ђаво користећи се једино обманом могао да превари онога који је у том тренутку био моћнији од њега. То видимо исто и сада, у време Новога Завета, када Господ Својим светима даје власт над демонима. Ево примера из Житија светих: мученик Кодрат никомидијски говори римском чиновнику који га мучи – он говори: „Не само да мноме не влада демон, него је сигурно ово: ја владам оцем вашим Сатаном; и не само њим јединим, него и свим слугама његовим; и благодаћу Христа мог ја сам заповедник над целокупном војском његовом; и сва сила преисподња боји се мене и дрхће, видећи на мени страшни и непобедиви знак Исуса Христа и благодат Његову која је са мном“. И ово није преузношење од стране мученика, већ само констатовање реалне власти која му је дата од Бога. Не само њему, већ и мноштву других Светитеља.
Други стих:
- Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову.
Од овог стиха апостол Матеј почиње по редоследу, то јест, прво наводи Авраама, Исака и Јакова, старозаветне патријархе. Авраам је био отац Јевреја, њему су дата обећања о Месији, праведник такве светости је био веома поштован код Јевреја, тако да није случајно да је Јован Претеча управо навођењем Авраама желео да тргне фарисеје из умишљене праведности, речима: „И не мислите и не говорите у себи, имамо оца Авраама“. (Мт. 3:9). Његово име и значи ‘отац народима’. Што се тиче Исака, његово име значи ‘радост’. Апостол Матеј наводи само њега од Авраамове деце, не наводи децу од слушкиње Агаре, јер је обећање Аврааму дато управо за Исака, јер по речима апостола Павла: „ми смо, браћо, по Исаку дјеца обећања.“ (Гал. 4:28).
Авраам и Исаак учествују у једном од најзначајнијих догађаја у Старом Завету. Знате и сами за заповест коју је Бог дао Аврааму, да принесе Исака на жртву. Исак је послужио као праобраз Христа, као Његова праслика. Јер док се пењао на брдо на коме је требало да буде принесен на жртву, сам Исак је носио на леђима дрва на којима је требало да буде принесен. У овом догађају, светитељи Јефрем Сирин и Григорије Двојеслов, виде праслику Христа Који је носио Свој крст. А Авраам је у овом догађају био праслика Бога Оца Који је „дао Сина Свог Јединородног да имамо живот вечни“, како о томе говори апостол Јован у свом Јеванђељу (3:16). И што је веома важно, да ли знате како се зове место на коме је Авраам требало да принесе Исаака на жртву? Голгота. Управо тамо где је Авраам требало да принесе Исака на жртву је наш Господ принео Себе на жртву за цео род људски.
Скренуо бих још пажњу на ово обећање Аврааму још из једног угла, који је нама савремен. Можда сте и чули за неке појединце или групе људи који у наше време износе теорије да је све на овом свету малтене пореклом од Срба, Срби народ најстарији, итд. Неки пропагатори ових идеја говоре да су и познати древни цареви били Срби пореклом, да су сви у древности говорили српским језиком, да је чак Господ Исус говорио српски језик. Најрадикалнији међу њима говоре да је Исус пореклом био Србин.
Поред чињенице да у области религије показују фрапантно незнање најосновнијих ствари, за нас је важно да знамо да било каква идеја да Господ Исус није био пореклом из јеврејског народа директно противречи Божијем откривењу и обећању које је дао Аврааму и Давиду. Јер, ако Христос није из јеврејског народа, значи да је Он онда лажни Месија, значи да Спаситељ људског рода тек треба да дође, значи да Исус из Назарета кога исповеда Православна Црква није обећани Месија. Схватате опасност оваквих теорија? Овде није у питању безазлена заблуда неких чудака, већ реална хула на Духа Светога.
На тај начин видимо да ови људи који мисле да својим теоријама уздижу српски народ и износе истину, желе да Исус не буде ‘јеврејски бог’ како би рекли данас неопагани, већ неки ‘српски бог’ – у суштини само раде за противника Божијег, а против Бога. А сви знамо како пролазе они који се боре са Богом.“
Ако желите да слушате ову и остале библијске беседе у целини, ако желите да се дубље упознате са својом вером, са Светим Писмом, прикључите се библијским беседама.
КОМЕНТАРИ