Čovek se često ‘klacka’ između dve krajnosti – prva krajnost je da veruje da je Bog samo ljubav i da će ga, pokajao se on ili ne, Bog ipak iz ljubavi spasiti i uvesti u Carstvo nebesko. Druga krajnost je da misli da je svojim gresima pobedio okean milosrđa Božijeg. Šta je pravilan pristup? Šta nam govore Sveti Oci?
Sveti Siluan Svetogorac nas savetuje: „Sećaj se dve pomisli i boj ih se. Jedna ti govori: „Ti si svet čovek“, a druga: „Nećeš se spasti“. I jedna i druga dolaze od đavola i nisu istinite. Ti misli ovako: „Ja sam veliki grešnik, ali je Gospod milostiv i voli ljude i On će mi oprostiti grehe“.[1]
Sveti Grigorije Palama sa svoje strane objašnjava ovo veoma jasno i dostupno: „Gde se začela istinska smrt, koja je stvorila i prouzrokovala privremenu i večnu smrt duše i tela? Zar se to nije desilo u zemlji života? Zato je čovek, čim se to desilo, bio osuđen, avaj, na progonstvo iz Raja Božjeg, kao onaj koji je stekao smrtonosni i za božanski Raj neprikladni život. Isto to će se desiti i sa istinskim životom, koji je uzročnik besmrtnog i pravog života duše i tela. On će imati svoj početak u ovom mestu smrti. Stoga onaj koji ne hita da ga ovde useli u dušu, neka ne obmanjuje sebe praznim nadama da će ga onamo primiti. I neka se ne nada da će se na sudnjem času udostojiti Božjeg čovekoljublja. Jer tada će biti čas nagrade i kazne, a ne sažaljenja i čovekoljublja. Vreme otkrivenja strogosti i gnjeva i pravednog suda Božjeg, čas u koji će se pokazati silna i moćna ruka, upravljena na mučenje neposlušnih. Teško onome koji padne u ruke Boga živoga! Teško onome koji onde iskusi gnev Božji, koji nije iskusio još ovde, kroz strah Božji, silinu gneva Njegovog, i koji nije stekao unapred, preko dobrih dela, zalog i zaruke Njegove čovekoljubivosti. Jer to u stvari i jeste smisao sadašnjeg života; upravo zato nam je Bog i dodelio ovaj život, dajući nam mogućnost pokajanja. Kad ne bi bilo tako, onda bi čovek onog momenta kad je pogrešio, bio lišen života.Inače, kakvu korist bi imao od njega?
Zato je uopšte neumesno da se ljudi predaju očajanju, iako ga lukavi podmeće na raznovrsne načine, i to ne samo onima koji žive nemarno i lakomisleno, nego ponekad i podvižnicima. Pošto je, dakle, vreme ovoga života vreme pokajanja, to već sama činjenica da je grešnik koji želi da se vrati Bogu još živ, jeste svedočanstvo da ga Bog prima. Jer ovdašnjem našem životu uvek je saprisutna sloboda volje. A sloboda volje ima kao osnovu mogućnost primanja ili odbacivanja gore ukazanog puta života i smrti. Čovek može da izabere ono što hoće. Gde je tu onda mesto za očajanje, ako je svagda i svima moguće, naravno ako to zažele, da zadobiju večni život? Vidiš li koliko je Božje čovekoljublje! Bog nas ne kažnjava u početku zbog naše neposlušnosti pravednom kaznom, nego nam po Svojoj dugotrpeljivosti ostavlja vreme za povratak. U tom vremenu dugotrpeljivosti On nam daje vlast da My se usinovimo, ako budemo hteli. Šta, zar samo mogućnost usinovljenja? I više od toga: daje nam moć da se sjedinimo s Njim, da postanemo sa Njim jedan duh. Čak i onda kad u ovom vremenu dugotrpeljivosti mi pođemo suprotnim putem, i više zavolimo smrt nego li istinski život, On nam ni tada ne oduzima darovanu vlast. I ne samo što je ne oduzima, nego nas iznova priziva: obilazi tražeći nas i vraćajući na dela života, od jutra do samog večera našeg bitisanja, shodno onoj priči o vinogradu (sr. Mat. 20, 1-10)“[2]
[1] https://svetosavlje.org/starac-siluan/39/
[2] http://pravoslavnaporodica.org.srb/index.php/ctenie/257-grigorije-palama-o-strastima-i-vrlinama
Ako želite da se dublje upoznate sa svojom verom, sa Svetim Pismom, priključite se biblijskim besedama.
KOMENTARI