Утеха и охрабрење за семе које доноси род по тридесет…

“A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset“ (Mt. 13:8)

U tumačenju ovog stiha, blaženi Teofilakt za seme koje donosi rod po trideset govori da je u pitanju čovek:

„koji živi u čestitom braku i usrdno, koliko može, prohodi put vrline. Vidiš li Božiju dobrotu, kako sve prima, i one koji čine velike vrline, i one koji čine srednje, pa i one koji čine najmanje?“[1]

Većina nas se trudi da koliko je u našoj moći prolazi ‘put vrline’. I velika većina nas vidi da naš svakodnevni podvig, kada ga ocenjujemo našim merilima i ne može realno da se nazove podvigom, jer se vrtimo u krugu dela koja se stalno ponavljaju. I gde tu da dostigneš svetost?

Da li je stvarno tako?

Evo i par događaja opisanih u Žitiju nekih od najvećih monaha podvižnika Pravoslavne Crkve koji mogu da nam pomognu da steknemo pravilan pogled.

Iz Žitija prepodobnog Pafnutija, učenika svetog Antonija Velikog: „Posle dugog podvizavanja Pafnutije zamoli Boga da mu otkrije kome je on od svetih podvižnika sličan. Javi mu se Anđeo i reče mu: Ti si sličan tom i tom frulašu koji živi u gradu. – Pafnutije pohita tome frulašu i raspitivaše ga o njegovom načinu života i o delima. Frulaš mu reče (što i beše istina) da je on čovek grešan, i pijanica, i bludnik, i da je nedavno prestao biti razbojnik i postao frulaš. A kada ga Pafnutije stade podrobno ispitivati kakvo je uopšte dobro učinio, on mu odgovori, da on ne zna nikakvo svoje dobro osim što je jednom, dok je još bio razbojnik, jedne noći spasao jednu hrišćansku devojku od razbojnika koji su hteli da je obeščaste, i vratio je u selo. Drugom jednom prilikom, produži frulaš, sretoh jednu lepu ženu gde luta u pustinji, bežeći od gradonačelnikovih slugu i sudija zbog državnih dugova svoga muža, i oplakuje svoju sudbu. Ja je upitah, zašto plače. – Ništa me ne pitaj, gospodine, reče ona, niti raspituj o mojoj nevolji, nego me uzmi kao sluškinju svoju i vodi kuda hoćeš. Jer pošto su moga muža u toku dve godine mnogo puta tukli zbog državnog duga od trista zlatnika, i zatvorili u tamnicu, i tri moja premila deteta prodali, ja se spasavam bekstvom, prelazeći iz mesta u mesto. I pošto su me često hvatali i svaki put nemilosrdno tukli, ja sada lutam po pustinji, i već je treći dan kako ništa okusila nisam. – Ja se sažalih na nju, dovedoh je u pećinu, dadoh joj trista zlatnika i ispratih do grada. Tako oslobodih nju sa decom i mužem. Pafnutije mu reče: Ja ne znam da sam išta slično učinio u svome životu; ali si ti, svakako, slušao za mene da sam čuven podvižništvom, jer nisam u lenjosti proveo svoj život. I Bog mi otkri o tebi da ti ništa nisi manji od mene po dobrim delima.“

Iz Žitija svetog Makarija Velikog, još jednog od učenika svetog Antonija Velikog: „Jednom kada se prepodobni molio Bogu, dođe mu glas govoreći: Makarije, još nisi dostigao visinu dveju žena što zajedno žive u obližnjem gradu. – Čuvši to, starac uze svoj štap, i otide u spomenuti grad. I našavši njihov dom, kucnu u vrata, i odmah izađe jedna od njih, i primi ga s velikom radošću. Dozvavši ih obe, starac im se obrati ovako: Zbog vas sam toliki put potegao: došao sam iz daleke pustinje, da bih saznao dela vaša. Recite mi ih, ne skrivajući ništa. – A žene odgovoriše starcu: Veruj nam, sveti oče, da ni prošle noći ne besmo slobodne u postelji od muževa naših. Kakva onda dela tražiš od nas? – A starac nastojavaše moleći ih, da mu otkriju način svoga života. I one, nemajući kud, rekoše: Mi smo rođake, jer smo se udale za dva brata. I živeći zajedno petnaest godina u jednom domu, mi nismo jedna drugoj rekle nijednu rđavu ili ružnu reč, niti smo se svadile. I sve do sada živimo u svetu. Besmo se dogovorile da ostavimo svoje telesne muževe, i da otidemo među svete deve koje Bogu služe, ali ne mogosmo umoliti svoje muževe, da nas puste, mada smo ih sa mnogim suzama molile i preklinjale. Pošto nam se ne ispuni ta želja, mi se zavetovasmo pred Bogom i među sobom, da sve do smrti svoje ne reknemo nijednu svetovnu reč. – Čuvši to, sveti Makarije reče: Zaista, Bog ne traži ni deve, ni udate, ni monahe, ni mirjane, već dobru volju, i nju prima kao samo delo, i svakome po njegovoj dobroj volji daje Svetoga Duha, Koji dejstvuje i rukovodi životom svakoga koji hoće da se spase.“[2]

Često nismo svesni koliko je dragocen podvig u očima Božijim jednog hrišćanina (ili hrišćanke) koji se trudi da živi sa Bogom u svetu. I koliki god grešnici bili, koliko god se spoticali, padali i ustajali, važno je da znamo da našim čvrstim stajanjem u Crkvi, našim životom po zapovestima Isusa Hrista služimo Bogu. A Bog će se pobrinuti za sve ostalo.

Za kraj, sveti Teofan Zatvornik nam poručuje: