Утеха и охрабрење за семе које доноси род по тридесет…

“А друга падоше на земљу добру, и доношаху род, једно по сто, а једно по шездесет, а једно по тридесет“ (Мт. 13:8)

У тумачењу овог стиха, блажени Теофилакт за семе које доноси род по тридесет говори да је у питању човек:

„који живи у честитом браку и усрдно, колико може, проходи пут врлине. Видиш ли Божију доброту, како све прима, и оне који чине велике врлине, и оне који чине средње, па и оне који чине најмање?“[1]

Већина нас се труди да колико је у нашој моћи пролази ‘пут врлине’. И велика већина нас види да наш свакодневни подвиг, када га оцењујемо нашим мерилима и не може реално да се назове подвигом, јер се вртимо у кругу дела која се стално понављају. И где ту да достигнеш светост?

Да ли је стварно тако?

Ево и пар догађаја описаних у Житију неких од највећих монаха подвижника Православне Цркве који могу да нам помогну да стекнемо правилан поглед.

Из Житија преподобног Пафнутија, ученика светог Антонија Великог: „После дугог подвизавања Пафнутије замоли Бога да му открије коме је он од светих подвижника сличан. Јави му се Анђео и рече му: Ти си сличан том и том фрулашу који живи у граду. – Пафнутије похита томе фрулашу и распитиваше га о његовом начину живота и о делима. Фрулаш му рече (што и беше истина) да је он човек грешан, и пијаница, и блудник, и да је недавно престао бити разбојник и постао фрулаш. А када га Пафнутије стаде подробно испитивати какво је уопште добро учинио, он му одговори, да он не зна никакво своје добро осим што је једном, док је још био разбојник, једне ноћи спасао једну хришћанску девојку од разбојника који су хтели да је обешчасте, и вратио је у село. Другом једном приликом, продужи фрулаш, сретох једну лепу жену где лута у пустињи, бежећи од градоначелникових слугу и судија због државних дугова свога мужа, и оплакује своју судбу. Ја је упитах, зашто плаче. – Ништа ме не питај, господине, рече она, нити распитуј о мојој невољи, него ме узми као слушкињу своју и води куда хоћеш. Јер пошто су мога мужа у току две године много пута тукли због државног дуга од триста златника, и затворили у тамницу, и три моја премила детета продали, ја се спасавам бекством, прелазећи из места у место. И пошто су ме често хватали и сваки пут немилосрдно тукли, ја сада лутам по пустињи, и већ је трећи дан како ништа окусила нисам. – Ја се сажалих на њу, доведох је у пећину, дадох јој триста златника и испратих до града. Тако ослободих њу са децом и мужем. Пафнутије му рече: Ја не знам да сам ишта слично учинио у своме животу; али си ти, свакако, слушао за мене да сам чувен подвижништвом, јер нисам у лењости провео свој живот. И Бог ми откри о теби да ти ништа ниси мањи од мене по добрим делима.“

Из Житија светог Макарија Великог, још једног од ученика светог Антонија Великог: „Једном када се преподобни молио Богу, дође му глас говорећи: Макарије, још ниси достигао висину двеју жена што заједно живе у оближњем граду. – Чувши то, старац узе свој штап, и отиде у споменути град. И нашавши њихов дом, куцну у врата, и одмах изађе једна од њих, и прими га с великом радошћу. Дозвавши их обе, старац им се обрати овако: Због вас сам толики пут потегао: дошао сам из далеке пустиње, да бих сазнао дела ваша. Реците ми их, не скривајући ништа. – A жене одговорише старцу: Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бесмо слободне у постељи од мужева наших. Каква онда дела тражиш од нас? – А старац настојаваше молећи их, да му открију начин свога живота. И оне, немајући куд, рекоше: Ми смо рођаке, јер смо се удале за два брата. И живећи заједно петнаест година у једном дому, ми нисмо једна другој рекле ниједну рђаву или ружну реч, нити смо се свадиле. И све до сада живимо у свету. Бесмо се договориле да оставимо своје телесне мужеве, и да отидемо међу свете деве које Богу служе, али не могосмо умолити своје мужеве, да нас пусте, мада смо их са многим сузама молиле и преклињале. Пошто нам се не испуни та жеља, ми се заветовасмо пред Богом и међу собом, да све до смрти своје не рекнемо ниједну световну реч. – Чувши то, свети Макарије рече: Заиста, Бог не тражи ни деве, ни удате, ни монахе, ни мирјане, већ добру вољу, и њу прима као само дело, и свакоме по његовој доброј вољи даје Светога Духа, Који дејствује и руководи животом свакога који хоће да се спасе.“[2]

Често нисмо свесни колико је драгоцен подвиг у очима Божијим једног хришћанина (или хришћанке) који се труди да живи са Богом у свету. И колики год грешници били, колико год се спотицали, падали и устајали, важно је да знамо да нашим чврстим стајањем у Цркви, нашим животом по заповестима Исуса Христа служимо Богу. А Бог ће се побринути за све остало.

За крај, свети Теофан Затворник нам поручује: