У наставку можете прочитати кратак одломак из описа живота светог Марка Траческог (Атинског). На мене лично је овај одломак оставио велики утисак, јер показује колики су потенцијали скривени у благодати коју добијамо на Крштењу и служи само као потврда да оно што је Христос говорио нису биле само метафоре, већ су Његове речи имале буквални смисао као рецимо, речи о померању планине. Наравно, од нас Господ Исус не очекује да померамо планине и да ходамо по води, али очекује да „разгоревамо благодатни дар Божији који је у нама“ (2. Тим. 1:6)
*
„Затим ме упита: Да ли сада има у свету хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море“, – да се тамо и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А свети Марко махну јој руком, говорећи јој: Шта ти би, горо? Ја не рекох теби да се покренеш, него разговарам с братом, а ти стани! – Чим он то рече, гора се заустави. А ја, кад то видех, падох ничице од страха. Но он ме ухвати за руку и подиже, па ме упита: Зар ниси видео таква чудеса за свога живота? Ја му одговорих: Нисам, оче. А он уздахнувши заплака горко, и рече: Тешко земљи, јер су хришћани на њој само по имену хришћани а не по делима.“[1]
[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-5/6/
КОМЕНТАРИ