Пред нама је одломак који мени показује пре свега карактер и личност Јована Колова. То је човек који се у свом путу ка Богу не боји грешака, не дозвољава себи да се његов однос са Богом ограничи само на оно што је већ постигао, већ стално иде напред. Доноси понекада пренагљене потезе, али је спреман да се исправи, промени ако види да је погрешио. Нема ону заблуду која је данас често актуелна, посебно код људи који су дуго у Цркви: „ти ћеш мени да кажеш нешто, знаш ти колико сам ја већ у Цркви“… Свети Јован се није устручавао и оклевао да се покаје када погреши, јер је у искуству знао да сви људи греше. Најважније, када би грешио он се исправљао и настављао, није упадао у духовну јаму чамотиње (унинија). Оваква љубав, оваква жеља непрестаног кретања ка Богу га је касније учинила учитељем многих великих подвижника…
И још нешто, веома важно, запазите његово огромно трпљење које је и нама неопходно не за неке велике подвиге, већ за свакодневне обавезе. Јер његово заливање мотке из дана у дан, без обзира на умор, расположење, бриге, личи на наше свакодневне обавезе (веш, посуђе, чишћење куће, куповина, итд.) које радимо из дана у дан, често гледајући на њих као на суморну и досадну, бесмислену рутину.
*
„Једном он сасвим неочекивано рече своме брату и саподвижнику: Нећу више ни за шта да бринем, зато хоћу да живим у пустињи без бриге, као анђео. Рекавши то, он скиде са себе своје хаљине и изиђе из келије. Те ноћи деси се велики мраз: Јован наг дуго се бораше са студом. Најзад, не могући више да издржи, он реши да се врати у своју келију. А када премрзли Јован закуца на врата од келије, из ње се разлеже Данилов глас: Ко је то? – Ја твој брат, одговори Јован; не могу више да издржим мраз, и ево вратих се да послужим теби. – Одлази, демоне! одврати Данило, и не саблажњавај ме; анђео се не брине о телу свом и не требује хране. Тада преподобни Јован схвати да се сувише поуздао у своје, још неочврсле у страдањима и искушењима, силе, осети своју погрешку и горко заплака због ње. Данило му онда отвори врата и рече: Брате мој, пошто имаш тело, то и мораш страдати због одела и тела.
После таког доживљаја и поуке Јован ускоро остави Данила и упути се к неком старцу Пимену. Он жељаше да васпита у себи чврсту вољу, готову на сваки подвиг и која никада не напушта једном изабрани пут. А преподобни Пимен и беше познат управо по чврстоћи и непоколебљивости своје воље. Одречење преподобног Пимена од света беше тако безгранично, да је он одбио видети се чак и са својом мајком која је била дошла у Скит да га посети. Ка таквом старцу чврстог карактера и крену још колебљив, у подвизима нестрпљиви, страсни и пргави Јован. Дошавши к старцу Пимену, Јован обећа да ће му се повињавати у свему што он буде захтевао од њега. Преподобни пак Пимен, желећи да испроба Јованово трпљење, нареди му да залива једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Такав труд морао је свима изгледати узалудан. Али Јован је без размишљања и сумње заливао ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада преподобни Пимен набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „Браћо и оци, узмите и једите од плода послушности“. – А многобројни сведоци тога чуда назваше то дрво „дрветом послушности“.
Дошавши са пргавом душом к преподобном Пимену, преподобни Јован стече у њега кротост и смиреност јагњета. Једном му рече неки брат: Ти имаш зло срце. – Истина је, одговори му преподобни Јован; па чак и више зло него што ти мислиш. – Тако је умео он кротко подносити увреде. Живећи испрва под туђим руководством, преподобни Јован доцније и сам стече способност да мудро руководи друге. Тако, Господ му додели да буде руководилац и наставник преподобном Арсенију Великом, који се касније такође прослави великим подвизима…“[1]
КОМЕНТАРИ