Велика већина нас је прилазила Цркви након неких мање или више драматичних догађаја у свом животу – кризе идентитета, смрти блиске особе, болести, развода или неких других ситуација које нам нису биле лаке. Неко се пак окренуо ка Богу јер је осетио само тежњу или унутрашњу жељу за смислом, али мислим да је таквих особа ипак мање. Без обзира на начин на који је неко пришао Богу – савети које ћете прочитати у наставку могу да буду од користи. Мени лично би сигурно били од велике помоћи, имао бих мање, за мене лично, болних и непријатних искустава, када погледам уназад, након више од 20 година црквеног живота са успонима и падовима.
Веома је важно да се прође права катехизација. Суштински је важно да човек стварно научи учење Цркве, да кроз искуство стечено у овом умном подвигу и труду (није случајно да су Оци одувек читање духовне литературе убрајали у духовне подвиге) буде у стању да филтрира све оно што се данас представља као Православље, ревновање у вери, духовна и мистичка виђења, учења о молитви; врло често не само да није то што се представља, него што се каже „ниђе везе“. Другим речима, да стекне „укус Православља“, да стекне духовни имунитет тако што ће на почетку да се упозна са здравим учењем Цркве. Дакле, неопходно је да се на самом почетку положи темељ на који ће се касније током духовног живота постављати нове „цигле“ проверене духовне литературе.
У неким помесним Црквама има много више могућности за организовано образовање у смислу института, школа за хришћане који живе у свету и имају породице. Мислим да је код нас то остављено пре свега на лични труд и ревност појединца. Дакле, потребно је да се схвати да је ово веома важно, да се можда направи план за самостално систематско и постепено, али пре свега конзистентно самообразовање. Не заборавите, овде говоримо о особи која је поверовала, која је одлучила да заиста живи црквено. Прошло је време упознавања са вером, доношења одлуке. Сада је на реду свесни живот у вери.
Зашто је ово оволико важно? Зато што на жалост, данас има много, много књига које поред корисних савета истинских подвижника садрже и лажно учење о Богу које је погубно. И зато је, опет наглашавам, неопходно да сами себи створите имунитет, тако што ћете бити изложени истинском учењу и кроз призму тога што сте научили у Светом Писму и од Отаца моћи да оцените све што чујете и видите данас. Не мислим само на окултизам или неку давно заборављену јерес, већ и на разноразна „добронамерна“ упозорења о јелте „коначном отпадању свеколиког Православља у јерес и пропасти Цркве, временима антихриста која су ту“ зато што су се, ето, два човека која себе сматрају вођама својих цркава нашла негде и потписала неки папир у којима један другог чашћавају по принципу „ја тебе војводо, ти мене сердаре…“ Као да је то први такав догађај у историји Цркве, као да ће бити последњи у низу… Особа образована на догматима и моралу који се налази у светоотачком учењу неће се „пецати“ ни на једну од ових замки.
Још нешто. Данас бисмо пре узели роман „Монах Калист“ него „Веру Светих“ светог Николаја (ако нам остане уопште „времена“ и „снаге“ да читамо нешто, иако није баш да нисмо на друштвеним мрежама). И сигурно је узбудљивије читати „Флавијана“ од књиге светог Теофана „Шта је духовни живот и како се на њега оспособити?“ Знам да много лакше иде са читањем „лаганије“ духовне литературе – романа, прича, видео-предавања наших савременика. Да се разумемо, нико не брани да се то ради, али мислим да то не треба да буде темељ духовног узрастања, већ да служи као одређени предах од напрезања умних сила и промишљања о ономе што смо прочитали. Ипак главни труд треба да буде усмерен ка читању Јеванђеља и светоотачке литературе. Али не било које светоотачке књиге, већ писане искључиво за људе који живе у свету. Јер читати и изучавати „Добротољубље“ и покушавати умно-срдачну Исусову молитву, док се истовремено има Телеграм или Инстаграм налог је потпуни бесмисао. Има људи који се тако заваравају и могу озбиљно да се повреде… Зато је неопходно да постоји хијерархија у духовној литератури. Прво Јеванђеље, затим светоотачка литература прилагођена нашем начину живота, а затим на крају роман, православни филм или неко предавање.
Узимање у обзир контекста онога што смо прочитали у књизи и чули од других људи у храму. Овде пре свега мислим на литературу која даје савете за духовни живот, а не на догматску литературу. Када читате писма Светитеља некој особи, памтите да је он писао управо конкретној особи, са врло конкретним животним околностима, здрављем, професијом, годинама које се разликују од ваших. Као што када одете код лекара и не очекујете да ће сваком пацијенту давати исти савет и исту терапију (када бисте наишли на таквог лекара, препоручио бих вам да бежите од њега што даље и да се не окрећете).
Није сваки духовни савет који прочитате применљив у вашем животу и не треба због тога да се узнемиравате. Зато је толико важна врлина расуђивања и уколико је могуће, потребно је да имате духовног саветника (или духовника) са ким бисте могли да се посаветујете. Приметите да је у питању реч ‘посаветујете’, јер ми који живимо у свету нисмо у обавези да будемо у потпуном послушању и да одсецамо своју вољу као монаси о којима читамо у Старечнику. Питање је колико је то данас могуће и у манастирима, али то није наша тема, нити ми треба да се бавимо тиме. Ево како је о овој заблуди писао митрополит Филарет:
„Аскетика, као систематски опис закона „духовне борбе“ коју води подвижник, говори о једном ванредном искуству. Овај пут максималног духовног напрезања на који подвижник ступа је добровољан. То је само један од могућих духовних путева који се отварају пред хришћанином у Цркви. Зато се никако не могу преносити аскетски захтеви који се постављају монаху на читаво Христово стадо. Међутим, ако аскетика постане главна или чак једина „наука духовног живота“, опасност таквог преноса постаје очигледна. Према монашкој традицији, исправно пролазити духовни пут није могуће без вођства искусног учитеља — духовног оца или старца. Само читање аскетских дела није довољно. Штавише, покушај да се превазиђе мера сопственог духовног узраста изузетно је опасан. Зато се почетницима не препоручује да се равнају према духовним сведочанствима и саветима намењеним онима који су већ стекли искуство духовног делања. Данас су, међутим, различита аскетска упутства, као и одговарајући списи светих Отаца, доступни готово сваком православном хришћанину. Али не поседује свако искуство духовног водича, нити је сваки парохијски свештеник заиста такав“.[1]
Јако важна ствар. Наметање и показивање своје вере људима који су око нас, као да ће то на неки начин изазвати код њих неку промену?! Ако нешто Бог воли, воли и цени нашу слободу. И потпуно је бесмислено да приморавамо друге (децу посебно) да посте и да одлазе у храм на силу, ако они то не желе. Првом приликом, када не буду зависили од нас, окренуће се од Бога и неће желети да чују за Њега, управо зато што смо их ми терали, набацивали кривицу, емоционално уцењивали да одлазе у храм када сами то нису желели. Да ли мислите да је Богу то заиста угодно? Ако смо ми у детињству били емоционално уцењивани или засипани кривицом, зашто да и наша деца то исто пролазе?
И уопште није потребно да сву своју гардеробу заменимо црном одећом и обућом, да се мараме на служби обавезно носе и након ње, да се обавезно пушта брада и коса, да се носе бројанице наочиглед свима, да се сви око нас, без обзира на њихову веру, поздрављају са „помаже Бог“, да се честитају сви празници, да се брани људима да оперу веш или опеглају деци ствари за школу „зато што је црвено слово“. Јер управо то само показује наше незнање и показује и несвесно људима око нас да ми нисмо прави, да је нама вера замена за нешто што нам и даље недостаје… Да не говорим о обавезном посту за све укућане без обзира на њихово расположење за то, затим одбијање и непристајање на жељу брачног друга за односима за време поста или ван њега, потпуно забрањивање себи било каквих прихватљивих задовољстава. Рецимо, потпуно је у реду да гледамо нормалне филмове или серије, са здравом и снажном поруком. То чак можемо да користимо у разговору са блиским особама, децом и укућанима. Још једном, нисмо монаси, имамо децу која исто тако не живе монашким животом… Или „нестајање“ из породице зато што ћемо бити на свим службама у храму или на поклоничким путовањима, док у нашим кућама неће бити скуваног јела, купљених намирница из радње, опегланих ствари за децу, једноставног провођења времена са најближима и учествовање у њиховим радостима и жалостима. Знаћемо до танчина у ком се манастиру најбоље молити за коју животну потребу, а нећемо знати шта брине и притиска наше укућане? Искуство је показало да управо ово може да помогне у сведочењу Православља, а не наше присилно уцрквењавање других. Руси имају изреку „када се неко обрати у Православље, чланови породице постају мученици“. Да није жалосно, било би смешно.
Док заиста не средимо сопствени лични живот, не учимо друге о Православљу. Овде је потребно много личне храбрости и искрености да се призна себи сопствено стање. Многи и многи управо и беже у ватрено проповедање Православне вере зато што не желе да се суоче са оним што осећају да се налази у њима самима. Лако је крити се иза цитата, потребно је прво да средимо своје двориште да бисмо могли другима да помогнемо да среде своја сопствена. Зар је могуће да неко мисли да након неколико прочитаних књига о вери, без додира са духовним мраком и нередом који се налази у њему, познаје и живи своју веру тако да може да обраћа људе ка Богу? Могуће је, ја сам тако мислио на почетку свог обраћања Богу…
И шта је иронија – када видите да се након дужег времена колико толико сређује ваш унутрашњи свет, да макар мало добија обрисе живота у коме су јеванђелске заповести оријентир, онда се и губи некако та присилна жеља да се сви други просвећују, јер видимо да нам је то заправо служило као замена за духовни живот. И из ове позиције смо заиста много способнији и мудрији да, ако буде прилике, некоме говоримо о вери. Наравно, ако нас неко пита прво.
Духовни живот није униније, очекивање краја света и панични страх да ћемо бити кажњени ако се оклизнемо у неки грех. Јер, сигурно ћемо се оклизнути и пасти. „То ти је завршено“, што би се рекло. Страх и униније су знаци да нешто није у реду са нашим духовним животом.
*
У суштини, волео бих да сам на почетку свог црквеног живота схватио суштину црквеног живота – да живот треба да се мења према заповестима Јеванђеља. Да треба да постоји постепеност, расуђивање, брига према свом здрављу, критичко расуђивање, одвајање онога што је главно од споредног. Да постоји свесност да у свакодневици могу да покажем кроз ситнице и мала дела љубав према Господу, уместо да се „одричем свега световног“…
Сигурно би ми било много лакше да сам на почетку схватио Православље не као систем забрана и прописа који усложњавају живот, посебно социјалне односе са другима, већ као живот са Богом, радост од тога што имам поред себе Некога ко ме толико воли. Да у Јеванђељу видим прилику да живим радосно и са надом.
Ово је само део (некада горко) стеченог знања о заблудама и странпутицама о животу у Цркви. Ако имате нека своја запажања слободно их делите у коментарима, можемо сви да научимо…
*
Ускоро ће се покренути беседе о страстима за људе који живе у свету из угла светоотачке науке али и православне психологије. Ко је заинтересован и желео би да се пријави, нека пише на ову адресу.
Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ