О смирењу које то није

Знате и сами сигурно да када се поведе реч о животу у Цркви, окретању ка Богу, често се помиње реч „покајање“ односно значење грчког оригинала, „метаноја“ што значи преумљење, промена свог ума, другачијег гледања на све што је у вези са нама.

Ипак многи, многи међу нама сматрају да се ради само и једино о томе да човек престане грубо да греши. Рецимо, пио је и варао жену, престаје то да ради, коцкао се или крао, престаје са тим. И то је потпуно исправно, без тога не може ни да се говори о прилажењу Богу, о промени начина свог живота. Међутим, постоји још једна страна покајања, „преумљења“ – а то је унутрашња провера и наших ставова, наших уверења, наших мисли. Свега онога што смо „попили са мајчиним млеком“ и што уопште не доводимо у питање – да ли је тачно или није, да ли нам користи или не? Е тиме се бави један у хиљаду што би се рекло.

Ради се о томе да што се догматске стране вере тиче, мање више се сви придржавају (надамо се) онога што Црква проповеда. Али када се тиче оне друге стране, стране духовног живота, многи и многи заправо само копирају начин живота и обрасце понашања у којима су одрастали. И то онда називају духовним животом, налазе „аргументе“ за то у светоотачким књигама, итд.

Рецимо неко жели „апсолутну, монашку“ послушност свом духовнику, иако то од њега нико не захтева, зато што се у дубини себе заправо боји да прихвати одговорност за доношење одлука у свом животу. Таква особа има спремне цитате за свој став из монашке литературе (иако живи у свету), али заборавља на просту чињеницу да ће Бог „дати свакоме по делима његовим“ (Рим. 2:6), дакле свако је одговоран за свој живот и одлуке које доноси. Корисно је и исправно да се тражи савет од духовно искуснијих људи у Цркви, али бежати од одговорности под девизом „одсецања своје воље“ као хришћанин у свету – као прво, штетно је за духовни живот, као друго, потпуно је неостварљиво.

Или, људи који су одрастали у строгим породицама, без имало простора за дечију слободу и непосредност, по правилу сматрају Бога строгим, неумољивим Судијом. Њима упорно промичу речи из Јеванђеља о Њему као благом и милостивом Оцу. Ово се може разумети – јер како да се верује да је небески Отац заиста благ и милостив, ако је неко од телесног оца систематски добијао понижења, увреде, батине или чак и није имао прилике да живи са њим, зато што је отац напустио породицу? И док год не обрате пажњу на своја најдубља уверења и ставове које су изградили током одрастања, биће „слепи“ за све речи о могућности милости Божије према њима самима.

Има и оних других, који су „алергични“ на истину да је Бог такође и праведни Судија, (можда из истих поменутих разлога и несрећног одрастања), али су мислим први много чешћи.

Управо сам за нас такве, са таквим одрастањем и васпитањем у нехришћанским условима, хтео да напишем неколико речи о разликама између лажног, рекао бих неуротичног „смирења“ и оног смирења о коме говори Господ: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“. (Мт. 11:28-29)

Јер, што се каже, ово неуротично „смирење“ смо већ стекли, имамо га, а желимо да имамо право смирење.

Хајде да прво видимо неке од одлика овог првог, нама познатог, неуротичног „смирења“.

1. Апсолутно прихватање свега што се прочита у књигама, свих правила како се пости (макар то био монашки типик од пре неколико векова писан за монаштво пре свега), како се правилно моли Богу (у смислу колико, када, на који начин) без икаквог узимања у обзир сопственог телесног, здравственог и духовног стања, да ли је неко уопште у стању да све то примени? И све ово са страхом да се не буде одбачен због најмање грешке или одступања од идеала који је пред нама. Дакле, не покајање као искрени труд према нечијим реалним снагама, као рецимо дете које се труди да нацрта неки леп цртеж за свог тату или учи песму да је изрецитује пред мамом из љубави и зато што жели да види да се мама радује. Не, него из страха да се не доживи сурово одбацивање. Као да је Господ сурови тиранин. Дакле, у горепоменутом понашању се препознаје образац из детињства када се такво искуство заиста дешавало, када се захтевало да будемо увек расположени пред родитељима, „нема тужних лица, нема плакања“, да доносимо само петице из школе, да се учитељ случајно не пожали на нас…
2. Исувише пожртвовано, присилно, служење људима под девизом „полагања душе за ближњег.“ Поново, ово није слободан и свесни избор, већ се понавља сценарио у коме је неко одрастао. Овакво „служење“ не доноси радост већ често озлојеђеност зато што ово „служење“ нико не види, не одобрава или хвали – притом није у питању страст сујете, већ просто жеља да те неко похвали за добро дело која потиче из неостварене потребе из детињства; огорченост зато што је принудно – зато што се често од стране других прелазе границе особе која жели да помогне, користи се њено време, новац и енергија без узимања у обзир да ли је она у стању и да ли жели да се толико уложи. Другим речима особа се труди да „заради љубав“, да несвесно добије оно прихватање и љубав које није добила у својој породици од људи који су је подизали и васпитавали и који су били дужни да јој то пруже. Дакле, није свесно бирање да се служи ближњем, већ просто није у стању да другачије функционише. А то је огромна разлика.
3. Огромно осећање кривице. Рецимо врло чест пример, када дете види да је мајка хронично депресивна, одсутна, заокупљена својим проблемима и нема времена за њега. У свом свету у коме види себе као узрок свега, дете почиње аутоматски себе да криви за мајчино стање. Просто није могуће другачије, дете нема психичке и умне способности да закључи другачије. Када одрасте оваква особа ће носити терет кривице (непостојеће) али ће га носити. И када такве особа почне да се исповеда, врло лако може да се догоди да када оде са исповести није сигурна да ли су јој греси опроштени, стално тражи по својој свести још нешто чега се није сетила, враћа се по неколико пута да исповеди и најмању ситницу. Јер навика „да се буде крив“ је ту и то се не може решити исповедањем. Не зато што је исповест немоћна, већ зато што је у питању друга област наше душе. Неопходан је озбиљан психолошки, душевни рад на себи.
4. Упорно и доследно одрицање сопствених осећања која се не „уклапају“ у оно што ми мислимо да је исправно. На пример, хришћанин је у светоотачкој литератури прочитао да је гнев страст, да представља смртни грех. И готово. Доноси одлуку да све што га иоле може наљутити потпуно потискује из своје свести. Долази до тога да сматра да се „он не гневи ни због чега“. Нити схвата контекст када гнев заправо јесте грех (онда када гнев прелази у конкретни поступак помоћу кога се ближњем и себи наноси неправда и зло), нити разуме да је управо Бог, Исус Христос, нама дао гнев као силу којом се бранимо од зла и греха. Да не помињем да се и Сам Богочовек гневио у Јеванђељу више пута (Мт. 21:12-13; 16:23; Мк.3:5; Лк. 10:13-15). Није грех да осећамо осећања која нам је Бог дао, грех је ако помоћу тих осећања повређујемо себе и ближње. Међутим, неуротична врлина „безгневља и смирености“ не види у томе проблем, а „добродошло“ је и искуство из најранијих година када није било безбедно да се љутимо због родитељског односа према нама, јер смо се бојали да ћемо бити напуштени и одбачени. Стара навика потискивања и бежања од осећања је остала, сада је само обучена у „побожну“ терминологију борбе са страстима.

Мислим да нам ових пар одлика може помоћи да стекнемо представу о томе колико се разликује право смирење од онога што ми сами са собом доносимо у веру, а што онда сматрамо за критеријум вере.

Морам да нагласим да је ово потпуно нормално и природно, није лако променити се одмах када си цео живот живео у једном систему уверења, веровања, када си дисао таквим ваздухом што се каже.

Није лако поверовати и осетити свим својим бићем да постоји Родитељ коме је стало до тебе тек тако, без да се трудиш из све снаге да зарадиш за постојање; Који те воли ето тако, без да мораш да се „изломиш“ и будеш увек савршен, најбољи, без грешке. Који нам се радује и Коме је стало до нас иако смо, да будемо поштени, у духовном погледу као блудни син: прљави, у ритама, заударамо…

И како је поступио Бог према блудном сину и како жели да поступа према нама, само ако дозволимо?

„Отац његов сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби“ (Лк. 15:20).

Мислим да када ово будемо осетили својим бићем, право смирење може да уђе у наш живот. Онда ћемо стварно почети да схватамо да су се наше околности и животна ситуација промениле. Нисмо више деца која зависе од телесних родитеља. Можемо да се радујемо и можемо заиста да се смиримо на прави начин – у наручју свог небеског Оца.

Да ли је ово лако? Није. Свети Игњатије Брјанчанинов пише: „заменити навику навиком, својство својством, осећање другим осећањем, супротним, то је труд, то је појачани дуготрајни рад“.

Али, да ли је лако живети са оним горепоменутим одликама „смирења“? Такође – није.

Хајде да пробамо онда ово друго, јер ће нас то довести до стварне промене. Хајде да пробамо да пишемо другачију причу у односу на наш претходни живот. Хајде да се стварно преумимо.

Први корак је да освестимо каква је ситуација. Други корак је да признамо себи како заиста јесте. И да се на даље трудимо да на себе гледамо макар мало на начин на који нас гледа наш небески Отац.

Станоје Станковић