Mного људи има тешкоћу да схвати зашто је уопште потребно да особа ради на себи. Када кажем „рад на себи“ не мислим на конкретно испуњавање јеванђелских заповести које спадају у духовни живот. Не, мислим пре свега на душевни (психолошки) рад, на рад који се тиче наших образаца понашања, наших уверења, свега оно што управља нама у свакодневном животу, а што има корене у нашој прошлости. Зашто би се неко бавио тиме, ако се о томе не говори у Светом Писму, као што се говори јасно и конкретно о молитви, посту, милостињи, изучавању вере, итд.?
Постоји пар разлога, један од њих има итекако везе и са нашим духовним животом.
Први разлог: да би нам живот овде на земљи био више испуњен душевним миром, лакоћом, радошћу (на шта нас позива апостол Павле). Када кажем радост, мислим заиста на искрено осећање радости, а не на оно што се очекује од нас јер ето, ми смо хришћани, знамо да би требало да се радујемо. Па се онда трудимо да радосно честитамо једни другима празнике, иако унутар себе уопште не осећамо радост, ако ћемо искрено.
Затим, да бисмо у себи пронашли и изменили сва она уверења о животу која су погрешна и која нам доносе страдање. Неко би могао да помисли: „Чекај, зар не треба да страдамо овде, да бисмо се наслађивали у вечности?“ Ради се о томе да нису сва страдања са смислом и не доносе сва страдања духовну корист. Ако неко страда зато што је са „мајчиним млеком“ усвојио уверење да не вреди ништа, да је глуп, да му ништа не полази за руком, да је „баксуз“, да није достојан нечије пажње и љубави, одговорите и сами искрено – какве везе то има са Господом и Јеванђељем?
Други разлог: овакав рад нам је потребан и због нама блиских и драгих особа (ко је родитељ, ради своје деце пре свега), да бисмо њима олакшали и улепшали живот. Какве везе има душевни, психолошки рад на себи са децом? Ако ми не радимо на својим немоћима, комплексима и неурозама, наша деца ће непогрешиво све то преузети од нас. Само наша искрена промена може да узрокује и промену њиховог понашања. Наша деца су попут сунђера, упијају од нас све, како се осећамо, како размишљамо, доживљавамо овај свет и себе у њему… Не морамо чак ништа ни да им говоримо.
А шта тек са свим оним стварима које им говоримо, које нисмо ни промислили, већ их често понављамо по аутоматизму јер смо то слушали од наших родитеља, без да се запитамо да ли је то исправно, да ли је заиста тако? Рецимо:
„Немој да се смејеш, после ћеш плакати“.
„Када је нешто лепо, неће дуго да траје“.
„Немој да се љутиш, то је ружно понашање“.
„Немој да плачеш, није то ништа“.
„Дечаци не плачу“.
„Ти никада ништа не можеш да урадиш како треба“.
„Не иди сам, нешто ће ти се десити“.
„Немој да трчиш, повредићеш се“.
„Само ако се намучиш, значи да вредиш“.
„Не знаш ти то, пусти мене“.
„Мораш да будеш добар, иначе те нико неће волети“.
„Све сам жртвовала због тебе“.
О оваквим погрешним и лажним уверењима која непромишљено преносимо својој деци, а која затим живе у складу са њима, може да се напише цео текст. Било ми је важно да наведем неке примере да схватите колико је и из овог угла важан рад на себи, препознавање свега онога што наноси бол како нама, тако и нашим најближим особама.
Без озбиљног рада на себи, без истинског задовољења наших потреба за прихватањем, љубављу, пажњом које нисмо добили у детињству, ми нећемо бити у стању да на прави начин све ово што је нама остало незадовољено, испунимо нашој деци. Оно што сами немамо у искуству, врло тешко можемо да пренесемо деци. Просто ћемо живети према обрасцима из детињства, на ауто-пилоту што се каже…
Зато је квалитетан и дубоки психотерапијски рад толико важан и користан. Квалитетан психолошки рад нам даје прилику да препознамо и суочимо се са старим болом уместо да се кријемо од њега, да пронађемо прави начин за нас да га решимо, да откријемо ко смо заправо ми заиста, где је наше право „ја“? И све ово итекако има везе са трећим разлогом.
Трећи разлог (онај који је у вези са нашом вером): да бисмо имали шансу да заиста схватимо суштину наше вере. Да погледамо на Бога и себе реално. Да скинемо наочаре које су нам ставили у детињству и кроз које гледамо на свет, (и на веру између осталог). Суштина је да психолошке блокаде које постоје у нама веома отежавају контакт са собом и са Богом. Спречавају нас да видимо Бога какав Он јесте заиста, да престанемо да на Њега (можда и несвесно) преносимо наша (често горка) искуства са нашим родитељима. Оно што радимо, врло лако може да буде мотивисано погрешним уверењима. Бог не одбацује наш труд и жртву, али би се више радовао када бисмо и ми сами могли да реално видимо себе, да збацимо сав тај терет који носимо из детињства.
Јако је тужна чињеница што неки верујући људи уместо да ово препознају (или обрате пажњу ако негде прочитају о томе или им неко скрене пажњу) и реше да ступе у битку ради свог правог „ја“, ради истинског односа са Богом и собом, да истрају у томе (иако све делује страшно и као немогућа мисија) – одлучују се за „лакши“ корак. Раде нешто што им веома брзо и лако доноси „резултате“. О чему се овде ради? Зашто кажем „лакши“? Зато што у поређењу са искреним, напорним (и некада врло болним) трудом који захтева озбиљан рад на себи, ово што ћете прочитати у наставку заиста делује као „дечија песмица“.
Ево како православни психолог Наталија Скуратовскаја пише о том „лакшем“ кораку због кога људи настављају да страдају, иако им се чини да је све у реду:
„Због механизама психолошких одбрана (потискивања, отпора и сл.) човеку може бити тешко да види истину о самом себи. У таквом случају људи често прибегавају замени појмова, када користе изабране и важне речи из друштвено прихваћеног дискурса. То се често дешава и са верујућима, када се психолошки проблем „чудесним начином“ претвара у хришћанску врлину (на пример, ниско самопоштовање се доживљава као показатељ хришћанског смирења). Због богатог и разноврсног црквеног наслеђа и особине наше свести да бира, човеку са недостатком самопоштовања прилично је лако да се фокусира на оне ауторитетне духовне текстове у којима се о човеку говори као о ништавилу и станишту греха. Такво виђење се лако усваја, јер одговара унутрашњем осећају.
О овој замени и њеним последицама за верујуће људе, свештеник Павле Великанoв пише следеће: „Нажалост, када су у питању верујући, овакво вредносно мишљење, где је лествица идеала постављена изузетно високо, а самопоштовање, сходно томе, веома ниско, лако долази до тога да човек своје неуротично стање протумачи као врлину смирења — коју треба неговати и даље развијати. Најјасније се то испољава у ‘смиреном’ и ‘капитулираном’ типу неуроза. Без разумевања да се ради о неуротичном комплексу, а не о смирењу као једној од најважнијих хришћанских врлина, прогноза душевног стања таквог човека биће неповољна. У својим крајњим облицима ова ‘замена’ може довести до самомучења, самомржње, па чак и до самоповређивања — при чему сам неуротик то доживљава као неку врсту ‘сведочанства’ да се налази ‘на првој линији’ борбе са ‘старим човеком’, да ‘подражава велике свете’, и да је зато ‘на правом путу’.“ Неуротична личност осећа потребу за таквим негативним односом према себи, који, парадоксално, испуњава исту психолошку функцију – да поправи однос према самом себи. Претходна душевна мучења и страдање почињу да се доживљавају узвишено, као нешто духовно. Обична неурозa постаје „подражавање светима““.[1]
И стварно, зар није „лакше“ да нашим психолошким проблемима и траумама просто дамо одговарајућу „православну“ терминологију, поткрепимо неким светоотачким цитатом и то је то?
Стварно, много је лакше, удобније и пријатније да се помоћу духовних мисли и цитата кријемо од сопственог бола. Имамо и изговор пред собом да то није суочавање са собом, већ „духовни живот“. Међутим, дубоко у себи знамо да нам је веома страшно да се суочимо и погледамо у себе, јер ко зна шта тамо можемо видети? Да ли ћемо успети да се суочимо са оним што носимо у себи, шта ако нас све оно што држимо у души не поклопи као огроман талас и ми се потпуно распаднемо?
Буквално свако има сличне сумње и стрепње све док не направи први корак. А затим следећи и тако редом. И онда схвата и види да у овом раду на себи није сам, да га на том путу прати Господ и да што темељније и доследније ради на себи, више радости и мира налази.
Мислим да смо заиста заслужили да будемо искрени према себи. Због нас самих пре свега. Прија да мислимо за себе да смо духовно узнапредовали, али хајде да видимо заиста како смо и како се осећамо. Какви су плодови нашег духовног живота?
„И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7:20)
*
Ако за почетак не смемо да будемо са другима, можемо да будемо искрени пред собом и Богом. Једно од непревазиђених и много пута доказаних средстава да упознамо сами себе јесте вођење дневника. Припремио сам кратки мини-курс који ће вам пружити све потребне информације и знања како да ову врло корисну навику укључите у свој духовни живот. И следите пример рецимо светог Јована Кронштатског, Николаја Јапанског или царице Александре Романове… Потпуно је бесплатан, пријавите се помоћу формулара испод да бих вам га послао.
Станоје Станковић
[1] https://azbyka.ru/zdorovie/nevroticheskaja-religioznost-i-sovremennoe-pravoslavie-bogoslovsko-psihologicheskij-analiz
И даље не разумем како су онда хришћани пре настанка психотерапије, односно без ње, узрастали у Богу, а данас наводно без ње не могу да напредују? Зашто нам је сада потребна та „помоћна“ дисциплина, а ранијим хришћанима није била потребна?
Свако добро од Господа,
Никола Кнежевић
Ово је одлично питање Никола, хвала вам. Ја лично мислим да су све ове године када су генерације и генерације живеле без живота у Христу итекако оставиле траг на свима нама. Ране које су нанесене у детињству не могу тек тако да се зацеле само зато што смо одлучили да живимо у Богу. Наука о раду на души (психологија) је некада била дисциплина која је припадала Цркви, не знам да ли знате да је много пре Фројда у Русији основан први институт психологије при РПЦ (тачније, 1704. године) и да је много епископа подржавало тај институт и било присутно на његовом отварању. Први уџбеник из психологије је написао ђакон Иван Михајлович Кондорски. Можете наћи видео руског психолога Братуса о томе.
Деценије прогона и притисака су учиниле да се ова наука развија и ван Цркве, да постоје корисна знања која ми апсолутно имамо права да користимо. Зар да их не користимо у свом душевном опорављању од траума (рана) које смо претрпели током одрастања рецимо?
Да ли мислите да рецимо неко, ко је силован од стране најближег сродника, или је константно понижаван и напуштан, тек тако може да се ослободи свега тога само зато што је поверовао? Какво је ваше мишљење, да ли све ово што сам навео, може да утиче на однос те особе према Богу? Да ли она заиста може да га види као Бога Који воли а не рецимо неког Тиранина који чека грешку да би казнио?
Ово питање уопште није једноставно нити се може решити црно-белим размишљањем, типа „све што није у Цркви је штетно…“ По тој логици не треба ићи ни код обичног лекара, јер се медицина данас разликује од ставова које су Оци имали о њој. Можда би неко рекао, у медицини се ради о телу, а психологија се бави душом – али зар није Бог створио и једно и друго?
Још једном, хвала вам на одличном питању!
Хвала Вама на одличном одговору.
Када сам Вас питао чему потреба за психотерапијом за данашње хришћане, нисам мислио да је све ван Цркве штетно (далеко од тога!), него пре у смислу: „зашто би хришћанин посезао за нечим додатним, када му је у Цркви већ дато све?“ У смислу да је сувишно, да ништа суштински ново не може да каже о човеку што већ нису рекли Свети Оци. Јер некако доживљавам да би ми хришћани требало све своје проблеме да решавамо „из једног центра“ (Цркве), мада то је можда и моја заблуда.
Ово за руску психологију из 18. века је за мене откриће, хвала Вам.
Сада сам схватио на шта мислите. Не ради се о томе да психотерапија као нека наука може да понуди нешто ново учењу Цркве, јер то није могуће. Учење Цркве, њени догмати су дефинисани из Светог Писма, ове истине су богооткривене и ту се нема шта додати. Психотерапија и нема за циљ да проповеда ново учење, догмате и нов поглед на свет. Нисам на то мислио, већ на нешто што је неопходно нама, а на шта се кроз духовну литературу не може наћи одмах одговор, макар не лако и сигурно, не на први поглед. На шта мислим? Мислим на афективни (осећајни, емоционални) део наше природе.
Како освестити своја осећања, како их прихватити, како се помирити са њима? Мислим на рецимо кривицу, љутњу, на тугу, итд. Ми рецимо знамо за светоотачки савет да када осетимо љутњу не дозволимо да она изађе из нас кроз оштре речи којима бисмо ранили ближњег, већ да „чврсто држимо зубе“. Али шта се дешава са том љутњом? Захваљујући нашем васпитању, у коме је између осталог, огромну улогу имала забрана да било шта осетимо, љутњу посебно, ми ћемо овај гнев да потиснемо у себе. И стећи ћемо утисак да смо се заиста изборили како треба и да нам чак добро иде. А ништа даље од истине. Јер потиснута љутња у дубинама наше душе наставља да постоји, јача и тако неизражена излази када је не очекујемо на, рекло би се, баналне поводе и потпуно неадекватно.
Ово је само један од примера како ми читамо светоотачке савете а посматрамо их потпуно из другог контекста. И потпуно је нормално што су ова указивања изостајала, јер су Оци писали конкретним људима, најчешће монасима који су итекако знали ове ствари и то се подразумевало, а нама се не подразумева. Корист од психотерапије је зато што можете да прорадите своја осећања, неке своје важне теме из детињства о којима не можете да говорите са свештеником на исповести јер прво то није грех, друго, свештеници нису обучени да о томе са вама говоре на адекватан начин, врло често и сами имају своје болне емоционалне теме које нису обрадили или које избегавају. И онда можете да добијете савет да потискујете љутњу и даље, да се правите да је нема, итд. ако бих узео горепоменути пример. На исповести не можете добити адекватне одговоре за вас на који начин, како да прихватите своја осећања, да не бежите од њих, да престанете да их потискујете, плашите их се, да их гледате као на сигнале који вам нешто говоре. Томе Вас може научити доследан и редован рад на себи кроз однос са психотерапеутом.
Схватате, светоотачки савети нам дају оружја и знања како да не чинимо грехе, али не како да заиста обрадимо непријатне ствари које су нам се догађале у детињству, које су нас, хтели ми или не, обликовали на одређени начин. Е у томе вам може помоћи рад са (квалитетним) психотерапеутом. Да, сигурно је огроман додатни квалитет психотерапеута да и сам верује у Бога, а у најмању руку да нема ништа против тога, да то прихвата као важан део Ваше личности и да неће да се супротставља томе. То себи не би дозволио ниједан иоле квалитетан психотерапеут.
Хоћете заправо да кажете да у нашем светоотачком Предању није обрађено регулисање својих емоција зато што се то код монаха подразумевало, јер је било део живог духовног, аскетског Предања које се преносило животом, а од ког смо се ми, последње генерације, откинули, те нам је сад Бог, уместо тог подразумевајућег контекста, који нам је данас недоступан, дао психологију и психотерапију као помоћ?
Надам се да Вам не одузимам превише времена овим питањима, јако ме занима ова тема.
Можда грешим али ја нисам наилазио на текстове који говоре о осећањима и како са њима (да не треба да се потискују, да су део нас). Ми имамо јасна упутства шта и како са помислима које нам долазе, али нисам уочио да постоји рецимо разматрање, типа „да ли сам ја заиста гладан сада, или сам тужан па покушавам да се утешим храном?“
Могу посредно да се нађу одломци који показују како су Оци гледали на наша унутрашња стања, да је неопходно да их делимо са неким, (поставићу пар мисли у наставку) али то не постоји систематизовано колико ја знам.
Већина нас је потпуно отуђена од осећања, ми са њима покушавамо да се изборимо на врло незреле начине (тешимо се храном, неки људи који су у Цркви имају проблем са мастурбацијом и порнографијом јер тако покушавају да побегну од туге и тешког стања које их притиска, неко воли да попије…)
Ми знамо да је све то грех, али не знамо како и шта са осећањима која у тим тренуцима носимо, која су то осећања са којима не знамо шта ћемо.
Таква наша стања нас онда подстичу да се тешимо путем за који јасно знамо да је погрешан…
Извините, покушавам да у коментару обухватим што више ствари па можда делујем нејасно. Али, да, оно што сте рекли, мислим да је заиста тако. Духовно, живо руковођење обухвата сигурно и душевни аспект у који спадају и осећања. Пошто су такви духовници данас јако велика реткост, психотерапија са савесним терапеутом може да нам буде од помоћи да се сами са собом разаберемо.
Мислим да ћу када ми време дозволи написати текст на ову тему, хвала Вам пуно на коментарима, слободно пишите, мене радује када видим искрено интересовање 🙂
Ако некада будете желели можда да обрадите и говорите о некој за Вас важној теми, можете ми писати пошто сам ја психотерапеут под супервизијом.
„Ми саветујемо, плачемо или тугујемо, ако не јавно, онда у срцу. Ове јавне, спољашње сузе су много лакше од унутрашњих. Оне приносе онима који тугују неку утеху, а ове унутрашње појачавају тескобу и притискају срце. Човек који страда и не може да открије своју жалост да се не би показао сујетним пред другима, страда много више него када би је открио некоме.“ Јован Златоуст
„Као што облак престаје да буде мрачан када из себе испусти кишне капи и постепено губи своју тамност очишћујући се од водене магле, тако и душа олакшава своју горчину када опише своја страдања и, причом о узроцима жалости, истроши у себи непријатно осећање. Горчина, док ћутимо о њој, обично мучи, као што и влага у упаљеној рани мучи, јер гној непрестано тражи излаз и нема пута да изађе напоље и очисти чир“. Нил Синајски
Хвала Вам, уколико осетим потребу да говорим о некој мени важној теми, јавићу Вам се.
А, Сању већ познајем.
Мислим да сам сад схватио шта ми је сметало са психотерапијом у Цркви.
Мало је то и до православних психотерапеута, до начина на који бране психотерапију. Слушајући многе од њих, увек сам наилазио на исто објашњење, да су Црква и психотерапија комплементарне, да се јако лепо узајамно допуњују. Сметало ми је што као да су се на тај начин Црква и психотерапија стављале у исту раван, као две равноправне области које се допуњују. А ништа не може бити равноправно са Црквом, она је нешто потпуно изузетно и јединствено у свету. Слушајући Бориса Братуса ког сте ми препоручили, научио сам оно што ни од кога нисам чуо, а што би по мени био најбољи начин да се бране психологија и психотерапија у Цркви: да је психологија ДЕО ЦРКВЕНОГ ПРЕДАЊА у Руској цркви већ неколико векова уназад, и да су у њеном развијању у оквиру Цркве учествовали и неки Светитељи.
Слушајући Братуса нашао сам многе податке о развоју психологије у Русији, и о оном уџбенику Кандорског, али не нађох нигде о отварању оног института 1704. да ли можда можете да ме упутите где сте то нашли?
драги Никола, ја искрено не познајем ниједног православног психотерапеута који изједначава психотерапију и Цркву?
Макар из једног простог разлога што је циљ Цркве спасење људи, а циљ психотерапије да људи истраже свој унутрашњи свет, да превазиђу унутрашње препреке које носе у себи и да боље живе овде, квалитетније и слободније. Али, психотерапија не спасава људе за вечност. То никада није ни тврдила.
Не знам искрено одакле Вам то, ја бих волео да ме упутите на људе који се представљају као православни психотерапеути а то тврде?
Психологија јесте део црквеног наслеђа (предања), али је чињеница да је због свих околности протеклих 100 и више година ова област почела да се развија ван Цркве и достигла је нека веома, веома корисна знања која на жалост, људи у Цркви не користе уопште или веома мало.
То што се некада зачела у окриљу Цркве, не значи да треба да одбацимо ово што се развило и ван Цркве, јер ако бисмо били доследни том ставу, не бисмо прихватали ништа што се развило ван Цркве а тиче се човека (то јест, ако не душе, онда његовог тела). А свим знамо колико је такав став погрешан.
Мислим да у једном видео снимку Братус говори о томе да је отворен и институт у оквиру Кијевске духовне академије ако се добро сећам.
Не мислим ја да они то приватно мисле, већ да нису баш највештије оправдавали психологију у јавности. Колико сам ја научио о Православљу, примарни критеријум сазнања за нас православне је Предање, па онда све остало (што да не и научна сазнања итд.). А ни од кога до сада нисам чуо ово што сам чуо од Братуса, да се неко позива на историју и да објашњава да су психологија и Црква у хијерархијском односу, и да је друго мерило првог. Већ су већина представљали (опет кажем, не нужно и приватно мислили) то двоје као две „комплементарне“ области које заједно чине пуноћу (а не могу, јер ЦРКВА је пуноћа а психологија је део те пуноће). При чему се психологија представљала као нешто искључиво спољашње, „придодато“ Цркви. То ми је сметало. Не могу да се сетим тачно свих терапеута од којих сам то чуо, али ето нпр. Данила Михајловића могу. Можда грешим, али ја никад од њега нисам чуо предањско оправдавање психологије. И то ми је створило забуну да је психологија нешто сувишно за нас.
Верујем да сад идем у ситна цревца, али то је зато што сам склон философском размишљању.
Не бих знао шта да Вам кажем за друге. Ја свој став и мишљење заснивам на свом искуству црквеног живота, личном раду на психотерапији, читањем о њој, изворима као што је професор Братус, текстовима који наводе цитате које сам Вам у коментарима навео… Свако добро желим.