Волео бих да се дотакнемо феномена који је посебно актуелан у данима у којима се налазимо, данима поста. Није тајна да многи од нас покушавају током поста да скину и вишак килограма, уздајући се да ће нам исхрана која се састоји само од посне хране некако помоћи да смањимо број и количину тих несрећних калорија о којима се толико размишља и води рачуна…
Да ли сте се запитали одакле потиче још један, блиско повезани феномен, када неко искрено изненађен схвати да иако пости цео пост у трајању од неколико недеља, уредно избегава и не једе месо, јаја, млеко… ипак разочарано схвата да не само да није скинуо килограме, већ је набацио још пар килограма преко?
О чему се ту ради? Да ли ми заиста толико угађамо стомаку зато што смо као „гладна година“ што се каже, па нисмо у стању да се обуздамо? Или се „толико трошимо“ па морамо да поједемо још неку баклаву, погачицу или кифлу? Или се ту можда ради о нечему другом?
Ми смо сви различити, свако од нас је имао различита искуства током свог претходног живота, одрастања, самим тим се разликују и погледи на храну. Међутим, заједничко за многе од нас је да у храни несвесно тражимо утеху. Какву утеху? Утеху када се не осећамо добро, када смо тужни, нерасположени, повређени, љути… Немамо некога да нам ту утеху пружи на прави начин, а ни ми сами то не умемо.
У тим тренуцима ни не приметимо како смо кренули ка фрижидеру или остави у којој држимо слаткише. Јер када поједемо нешто слатко или укусно, у нашем телу се између осталог луче моћни хормони који итекако утичу на наше осећање себе. Мислим пре свега на допамин и ендорфине (природне хормоне среће) који се отпуштају у организам у тим тренуцима. И нема сумње да се боље осећамо. И природно је да ћемо створити навику да се тако тешимо, посебно када су слаткиши (па и посни) свуда око нас. Лако, брзо, доступно – рецепт за стварање навике.
Или је рецимо неко имао искуство да када год би у детињству био тужан или плакао, рецимо пао са бицикла и ударио се јако у колено, мама или бака би долазиле и доносиле би слаткиш са речима: „Добро, добро, није то ништа, немој да плачеш, ево да се мало засладиш па ће брже да прође“. Дакле, не само да су нас учили да се тешимо слатким, већ смо константно добијали поруку да наше емоције нису важне, да не треба да верујемо ономе што осећамо. Да је најбоље да их потискујемо. И да знамо да се утешимо само на један једини начин – кроз храну. „Јер ће тако брже да прође“.
Онда је потпуно природно да када се осећања у нама појаве (а не могу да се не појаве, колико год бисмо желели да их нема, Сам Бог нам их је дао), када нам сигнализирају шта су наше потребе (јер то је једна од њихових улога), ми нисмо у стању да их препознамо, него радимо само оно чему смо научени од малена. Идемо да се тешимо храном јер оно што осећамо у том тренутку нас боли као некада ударено колено у детињству. Сећате се: „добро, добро, није то ништа…“
Проблем је што нам сада храна не служи да утолимо своју глад што је наша природна и нормална потреба. Не, у великој мери нам служи за регулисање сопствених (у највећој мери) непријатних осећања. Мада се ово односи и на позитивна осећања. Знате и сами, положили испит, добили повишицу, родило се дете, нека годишњица, било који јубилеј или породично славље је прилика да се „прослави“.
И нека, треба да се прослави, све је то лепо и нормално. Само треба имати у виду да је нас Господ створио тако да можемо да регулишемо сопствена осећања без хране. Ми смо потпуно способни да препознамо, прихватимо и свесно останемо са својим осећањима у тренуцима када се она појаве. Да на тај начин схватимо зашто се баш тако осећамо, шта нам то наша осећања поручују? Помоћ за тако нешто треба да тражимо у искреном контакту са собом, да не бежимо од себе. Ово ће итекако утицати да наш однос са Господом и ближњим постане још бољи и искренији.
У наставку можете да прочитате искуство Федора Васиљука, православног психотерапеута са сеансе са женом која је имала проблем са вишком килограма. Видећете како је на прави начин усмерио њене напоре, усмеравајући кроз мини експеримент њену енергију и њену свесност о утеси коју је желела да добије од хране:
„Моја клијенткиња С. се угојила. Прекоревала је себе због преједања и више пута себи обећавала да више неће јести толико колача. Али сваки пут би се затекла како поново једе још један колач. Пошто је била црквена особа, могао сам да је упитам:
– Да ли се обично молите пре и после јела?
– Да.
– Онда могу да вам предложим један психотерапијски експеримент. На једну недељу оставите, молим вас, своју борбу и једите колико колачића желите. Ви волите колаче – једите их полако, свесно, као дегустатор, обраћајући пажњу на укус сваког залогаја. Али молите се не после целог оброка, већ после сваког залогаја – захвалите Богу за радост управо тог залогаја. Покушајте да то радите неформално, да ваша молитвена захвалност буде повезана са стварно и свесно проживљеном радошћу од слатког. С. је пристала. Као што можете претпоставити, количина колачића које је успела да поједе током те недеље била је значајно мања него обично. Ово је пример свесног, духовног односа према храни“.
Овде је описан само део рада на себи који особа пролази на психотерапији. Психотерапеут је помогао да свој проблем сагледа из другог угла, да га погледа другим очима да тако кажем. Ја сам уверен да су током наредних виђања имали прилике да се дотакну и самих узрока, зашто С. уопште има толику жељу за колачићима, шта је то што је покреће, како се она осећа непосредно пре него што посегне ка слаткишима, итд. Много врло корисних ствари може да се покрене из једне овакве теме…
Једна од важних средстава у осмишљавању ове теме је вођење дневника. Како и зашто? Дневник нам пре свега може помоћи да водимо евиденцију шта смо заиста појели током дана, да можемо „црно на бело“ да тако кажем, да видимо шта смо све појели од тренутка буђења па до одласка у кревет (рачуна се и ако устајемо ноћу и идемо до фрижидера јер нам је „пао шећер“). Да видимо шта смо све заиста појели, да погледамо себе искрено и признамо себи у случају да имамо проблем са квалитетом и количином хране. Из овога ће доћи и свест да смо само ми одговорни и да имамо снагу да ову ситуацију променимо.
Затим, дневник нам може бити од велике помоћи да освестимо шта је то што нас је покренуло да посегнемо ка храни као утехи? Да ли смо били нерасположени јер смо чули нешто непријатно или тужно? Или смо били уплашени? Или имамо састанак са шефом на послу кога се бојимо? Да ли смо се посвађали са неким? Да ли смо се осетили одбачено? Да ли смо заиста били гладни у том тренутку или смо се осећали лоше и желели смо да то осећање што пре оде и нестане? Разлога има много и само ви можете да знате шта је у питању – ако погледате у себе…
И верујте, ово су само врата која вам континуирано и посвећено писање дневника може отворити у ваш унутрашњи свет. Дневник вам кроз неко време може заиста помоћи да дођете у контакт са својим осећањима, страховима, уверењима. Једино када их постанете свесни, можете да их постепено и са стрпљењем мењате. Иначе ћете, док се окренете затећи себе како „грицкате нешто, а нисте чак ни гладни…“
*
Ако желите, послаћу вам на поклон мини курс о свим користима које ћете временом стећи од континуираног писања дневника. Само се пријавите у формулару испод.
Такође, ако желите да будете део људи који слушају беседе о страстима које разматрамо уз помоћ светоотачког учења и увида православне психологије, пријавите се на ову адресу.
Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ