Господ Исус и осећања – оно што ми гурамо под тепих…

Искрено, мислим да овај текст одређени број православних хришћана неће желети ни да прочита до краја. Зашто? Зато што желим да пишем о осећањима. Неки црквени људи гледају са неповерењем на сопствена осећања, немају скоро никакву жељу да се баве њима.

„Каква црна осећања… Само борба са помислима.“

Шта ћемо са нашим осећањима, шта радити када се појаве? На крају крајева, зашто уопште и нешто радити са њима? Све су ово питања на која често немамо одговоре, посебно ако смо одрастали у породици где се ни сами родитељи нису сналазили са сопственим осећањима… Зар није просто, једноставно боље и лакше правити се да их нема, сва осећања убрајати у страсти (гнев и тугу посебно), изједначавати их са страстима? Или се правити да се наша осећања нас не дотичу? Што се каже: „само да нађем довољно дебео тепих и видећеш како све може да се гурне испод…“

Да бих некако задржао пажњу читаоца, послужићу се једним „триком“. Навео бих један пример који ће нам свима сигурно и гарантовано привући пажњу… ако сматрамо да смо хришћани. Показаћу, надам се врло јасно, да је и Сам Господ Исус током живота на земљи итекако показивао и осећао Своја осећања. Да ли је то радио зато што је савршени Човек, без греха, у смислу „лако је Њему“? Или можда зато што није знао, (Боже сачувај), како се води „успешна борба са страстима“?!? Хајде да видимо на примеру из Јеванђеља.

Показао бих прво она осећања којих се сви плашимо, која зовемо „негативна“, а затим и „позитивна“. Одмах треба рећи да не постоје никаква „негативна“ или „позитивна“ осећања већ само непријатна и пријатна на основу тога какве сензације нам та осећања доносе – јер сва осећања су нам дата, видећемо од Кога, са одређеном сврхом. Када видимо примере непријатних, видећемо примере и пријатних осећања. Мислим да су и она исто тако веома важна, јер код многих верујућих људи просто постоји забрана на позитивна осећања: радост је ту најчешћи пример.

Љутња, гнев, огорченост:

„И начинивши бич од узица изагна све из храма, и овце и говеда: а мењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине.“ (Јн. 2:15-16)

Мислите да је ово Господ радио спокојног духа, или са изразом извињења на лицу? У смислу: ‘Извините, али Ја заиста морам да истерам стоку из јединог Места на планети где се поштује истински Бог Творац, надам се да вам то не смета? Мало ћу поломити и инвентар, столове на којима тргујете док сте у свештеном храму…’

Добро, можда има људи који сматрају да је Он прогонио трговце и стоку из храма са потпуним миром и спокојем?! Онда нам (њима) може помоћи следећи стих да се увере да је Господ Исус итекако осећао гнев и није се правио да ово осећање не постоји:

„И погледавши на њих (фарисеје) са гневом, жалећи што су им срца окамењена, рече човеку: Пружи руку своју!“ (Мк. 3:5)

Пре него што пређемо на следеће осећање, ево још једног примера:

„А Исус одговарајући рече: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мт. 17:17) О томе како се у овом тренутку осетио Господ Исус и зашто је изрекао ове речи, свети Николај Српски сјајно пише у својим Омилијама[1].

Туга:

„Онда Исус, кад је виде где плаче, и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, и рече: Где сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе.“ (Јн. 11:33-35)

Ово је иначе јако важан пример и за неке црквене људе који из различитих разлога (о томе може исто један текст да се напише) имају уверење да због смрти најближих људи не треба пустити своју тугу да изађе напоље, да се она проживи и да се прође кроз њу, јер, ето: ‘Знамо да је Господ Исус васкрсао’, ‘Нема смрти заиста више, наш блиски се налази на много бољем месту’, итд. Тако су негде прочитали или покушавају да кроз рационализацију побегну од непријатног осећања туге са којим не знају шта да раде.

По њима је много „православније“ гурати, потискивати ово потпуно природно осећање у дубину своје душе и одржавати слику о себи као „узнапредовалом“ верујућем човеку који је превазишао „та нека“ осећања, јер он чека „живот будућег века, амин.“ А гле, Сам Богочовек плаче због смрти Свог друга, кога ће иначе за неколико тренутака Сам васкрснути. Исус Себи не брани тугу, види ти то…

„И када се приближи, видевши град заплака над њим“ (Лк. 19:41)

И не само да плаче због Свог друга (то некако и може да се разуме, зар не?) него дозвољава Себи тугу због људи који живе у Јерусалиму, за које види да ће јако страдати у будућности, али које, као Човек Исус лично и не познаје?

„И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати.“ (Мк. 14:33)

На крају, управо овим осећањем која је осећао у Гетсиманији, показује нама да је узео на себе праву људску природу, да је прави Човек, зато што се сваки човек боји страдања и смрти.

Сажаљење:

„А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира.“ (Мт. 9:36)

„И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!“ (Лк. 7:13)

Господ сажаљева изгубљени народ, сажаљева и удовицу која је сада изгубила свог сина јединца. Сажаљева управо зато што зна која све непријатна и тешка осећања осећају сви ови људи у тим тренуцима, жели да их утеши. Није пришао удовици из Наина и рекао: ‘Добро, добро, ‘ајде, доста је, не плачи, твој син је сада на бољем месту…’

Да текст не би био предугачак, прешао бих сада и на једно пријатно осећање које можда исто тако збуњује, плаши као и туга и љутња, јер људи имају много својих „разлога“ зашто су ова осећања „неприкладна“ и „забрањена“…

Радост:

„У тај час обрадова се духом Исус и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље…“ (Лк. 10:21)

Шта мислите, да ли је Господ осећао радост када је рекао Петру: „Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац Мој који је на небесима“ (Мт.16:17)? Када је видео да Петар у име свих апостола исповеда Истину?

У опроштајној беседи говори ученицима: „Ово сам вам казао да радост Моја у вама остане и радост ваша да се испуни.“ (Јн. 15:11) Дакле, не само Његова радост, већ жели да и радост хришћана буде испуњена. Дакле, смемо да се радујемо, нема ничег лошег у томе.

Ако пажљиво читате Јеванђеље, видећете и сами да Господ Исус у Јеванђељу слободно и на прави начин показује Своја осећања. Дакле, ако Он има осећања и показује их, то треба да радимо и ми. Није ништа погрешно, није никаква срамота или грех ако смо свесни онога што осећамо и ако показујемо своја осећања. У томе нема греха, ако то радимо на правилан начин. Ми смо одговорни само за оно што се контролише разумом (мисли, речи, дела). Дакле, ако особа осећа нешто непријатно, то не значи да чини грех. Грех почиње тамо где ми престајемо да контролишемо осећања, када нас она подстичу да поступамо тако да чинимо штету себи и ближењем. Ово се дешава када их не освешћујемо, када не признајемо себи шта осећамо, када одсецамо од себе читав један део нас…

Управо је Господ дао осећања човеку, управо их је Он Сам показивао и ми само треба да следимо Његов пример. Ми не можемо да немамо осећања, ми само треба да научимо правилно да се служимо својим осећањима које нам је Господ дао.

Осећања припадају природним и непорочним страстима о чему преподобни Јован Дамаскин пише овако: „Исповедамо још да је Христос узео на Себе све човекове природне и непорочне страсти. Јер узео је на себе целокупног човека и све што је човечије, осим греха… природне и непорочне су оне страсти које нису у нашој власти, које су, наиме, кроз осуду за преступање заповести Божије ступиле у човечији живот, као што су: глад, жеђ, умор, бол, сузе, пропадивост, избегавање смрти, бојазан, агонија (од које долази зној, и капање крви), те помоћ од стране анђела због слабости природе, и друге такве непорочне страсти које природно постоје у свим људима… Наше природне страсти су, зацело, биле у Христу и по природи и изнад природе. Наиме, деловале су у њему по природи онда када је допуштао да тело трпи оно што му је сопствено; а изнад природе, онда када у Господу природне страсти нису претходиле вољи; јер ништа што je у Њему не сматрамо изнуђеним, него је све вољно: јер вољом је гладовао, вољом је жеднео, вољом је страховао, вољом је умро[2].“

Ово на крају цитата светог Јована Дамаскина је врло важно. Господ је имао избор да не осећа страх, следи из тога и да не осећа тугу, љутњу, радост. Он није робовао осећањима када их је показивао. Међутим, као што видимо из Јеванђеља, Господ Исус је добровољно изабрао да осећа сва она горенаведена осећања (уз још нека која нисам навео, пробајте да их уочите сами приликом читања Новог Завета) – управо зато да би нама показао да у осећањима нема ничег погрешног. Само је потребно да се њима служимо на прави начин.

Да видимо шта је права, духовна мера у проживљавању наших осећања. Ево како говори свети Златоуст: „Ако те стигне нека жалост, гледај да превелика чамотиња не измени твоје усне, већ говори као Христос. Јер и Он је туговао због Лазара и због Јуде. Ако те напада страх, труди се да говориш као Исус. Јер и Он се бојао за тебе када је био у подвигу спасења ради тебе… Ако плачеш, плачи умерено, као и Он. Ако трпиш клевету и невољу, прихватај све то слично Христу. Јер и Он је био оклеветан, жалостио се и говорио: „Жалосна је душа моја до смрти“ (Мт. 26:38). И уопште, у свему ти је Христос показао пример да би чувао ову умереност и не би нарушавао правила која су ти дана.“[3]

Дакле, крајности нам нису потребне. Једна крајност је да потискујемо оно што осећамо, да се правимо да тога нема, да све то погрешно убрајамо у страсти. А друга крајност је да дозвољавамо да нас наша осећања, колико год била тешка и непријатна, доводе до тога да повређујемо себе и ближњег и тако чинимо грех.

Пошто мислим да у Цркви тренутно има више људи који се држе прве крајности, није лоше завршити подсетником – када осетите нешто, запитајте се зашто се појавило неко конкретно осећање, немојте одмах, по аутоматизму, потискивати осећање и надати се да ће оно само по себи нестати. Неће, љутња или туга коју потискујемо и или од које бежимо вратиће нам се још у јачем облику. А то нам заиста није потребно…

Ако желите да стекнете навику, вештину да освешћујете, будете свесни својих осећања, да знате зашто сте нешто осетили, који је узрок изазвао неко ваше стање – скоро да нема бољег начина него да почнете са писањем дневника. Али, не белешки где сте били и шта сте радили током дана, већ прави дневник својих проживљавања, осећања и мисли које сте носили у себи.

Приредио сам мини-курс из три дела који бих желео да вам поклоним.

Ако желите да себе научите свему овоме, пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно.

Станоје Станковић