Предлажем да се упознате са дубоким и врло актуелним расуђивањем оца Нектарија Морозова на тему страха од грешке. Одакле овај страх у нама, на које све начине утиче на нас? Како да гледамо на њега? Уз помоћ чега можемо да радимо на његовом превазилажењу, нашем духовном и душевном расту?
*
Врло често сусрећем људе који се плаше да погреше. Плаше се толико да су у већини случајева спремни да одустану од потпуно разумних и оправданих поступака, од неопходних одлука, од могућности да, на крају крајева, живе свој живот у пуној мери. Само да не погреше.
Најчешће се уверење да је грешити страшно формира још у детињству, формирају га родитељи: својим речима, реакцијама, понашањем, начином живота, када на различитим нивоима преносе детету информацију да је грешка – нешто ужасно. И ако човек, одрастајући, такво уверење не подвргне критичкој провери, не одбаци га, оно се касније претвара у право проклетство за њега.
Зашто? Макар зато што је уопште не грешити немогуће – грешке су неизбежне. И ако их се плашимо, страх ће бити наш стални мучитељ током читавог животног пута. И одузеће нам много тога што је могло да постане наше, што је могло да нам буде драго. У великој мери одузеће нам и живот, и, у суштини, нас саме.
Зато је веома важно ослободити се те лажне поставке, укључујући и уз помоћ рада са психологом, ако самостално не полази за руком.
Које грешке заиста могу у себи да носе опасност?
На пример, оне које чинимо када, не размишљајући, правимо по својој суштини изузетно одговоран избор: када ступамо у брак са слабо познатом особом; када узимамо широко рекламиран, а притом снажно делујући лек, не упознавши се са могућим нежељеним дејствима; када потписујемо уговор, а да га претходно нисмо прочитали. Једном речју, то су грешке које су условљене занемаривањем здравог разума и изазване одсуством жеље да користимо разум којим нас је обдарио дарежљиви и милостиви Господ.
Опасне су и грешке које игноришемо. У којима истрајавамо. Које покушавамо да представимо као искључиво исправне и корисне одлуке, опет – супротно стварности и здравом разуму.
Али чак и такве грешке могу бити исправљене – макар делимично. Да и не говоримо о томе да се у великој мери могу избећи, ако се животу приступа промишљено, пажљиво и озбиљно.
У целини, грешке су фактор учења који можемо користити себи на корист, разноврсно и продуктивно. Чак и највећа грешка наших праотаца, њихов пад у грех, који је, с једне стране, условио све најгоре што се догодило људском роду, с друге стране нам преноси најважнију истину: највише добро је бити са Богом, а највећа несрећа – отпасти од Њега.
И притом, „захваљујући“ тој истој грешци и свему што је за њом уследило, сазнајемо да чак и у тако страшној, буквално васељенској трагедији, човек има излаз, пут ка исправљању учињене грешке. Ми не само да можемо да ублажимо последице појединачних грешака. Ми можемо, учинивши главну – удаљивши се од Бога – Њему да се вратимо.
Зато је неопходно ово разумети: ми смо у школи, а Господ је наш Учитељ. Једини Учитељ и Наставник у правом смислу те речи. И Отац… И Он нас не суди строго због наших грешака. Пре нас на њих указује, помаже нам да их схватимо, доводи нас до закономерних закључака. То је природан и нормалан пут, природно и нормално учење.
А оно што је неприродно и ненормално јесте осећати тај ужасан страх од грешака, не верујући ни Њему ни себи, не верујући, у суштини, никоме и ничему. Страх који нема других основа осим оних „основа“ које су се незаконито сакриле у нашој глави. Оних основа које је неопходно одлучно и ужурбано разорити.
Таква одлука неће бити грешка.
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ