Predlažem da se upoznate sa dubokim i vrlo aktuelnim rasuđivanjem oca Nektarija Morozova na temu straha od greške. Odakle ovaj strah u nama, na koje sve načine utiče na nas? Kako da gledamo na njega? Uz pomoć čega možemo da radimo na njegovom prevazilaženju, našem duhovnom i duševnom rastu?
*
Vrlo često susrećem ljude koji se plaše da pogreše. Plaše se toliko da su u većini slučajeva spremni da odustanu od potpuno razumnih i opravdanih postupaka, od neophodnih odluka, od mogućnosti da, na kraju krajeva, žive svoj život u punoj meri. Samo da ne pogreše.
Najčešće se uverenje da je grešiti strašno formira još u detinjstvu, formiraju ga roditelji: svojim rečima, reakcijama, ponašanjem, načinom života, kada na različitim nivoima prenose detetu informaciju da je greška – nešto užasno. I ako čovek, odrastajući, takvo uverenje ne podvrgne kritičkoj proveri, ne odbaci ga, ono se kasnije pretvara u pravo prokletstvo za njega.
Zašto? Makar zato što je uopšte ne grešiti nemoguće – greške su neizbežne. I ako ih se plašimo, strah će biti naš stalni mučitelj tokom čitavog životnog puta. I oduzeće nam mnogo toga što je moglo da postane naše, što je moglo da nam bude drago. U velikoj meri oduzeće nam i život, i, u suštini, nas same.
Zato je veoma važno osloboditi se te lažne postavke, uključujući i uz pomoć rada sa psihologom, ako samostalno ne polazi za rukom.
Koje greške zaista mogu u sebi da nose opasnost?
Na primer, one koje činimo kada, ne razmišljajući, pravimo po svojoj suštini izuzetno odgovoran izbor: kada stupamo u brak sa slabo poznatom osobom; kada uzimamo široko reklamiran, a pritom snažno delujući lek, ne upoznavši se sa mogućim neželjenim dejstvima; kada potpisujemo ugovor, a da ga prethodno nismo pročitali. Jednom rečju, to su greške koje su uslovljene zanemarivanjem zdravog razuma i izazvane odsustvom želje da koristimo razum kojim nas je obdario darežljivi i milostivi Gospod.
Opasne su i greške koje ignorišemo. U kojima istrajavamo. Koje pokušavamo da predstavimo kao isključivo ispravne i korisne odluke, opet – suprotno stvarnosti i zdravom razumu.
Ali čak i takve greške mogu biti ispravljene – makar delimično. Da i ne govorimo o tome da se u velikoj meri mogu izbeći, ako se životu pristupa promišljeno, pažljivo i ozbiljno.
U celini, greške su faktor učenja koji možemo koristiti sebi na korist, raznovrsno i produktivno. Čak i najveća greška naših praotaca, njihov pad u greh, koji je, s jedne strane, uslovio sve najgore što se dogodilo ljudskom rodu, s druge strane nam prenosi najvažniju istinu: najviše dobro je biti sa Bogom, a najveća nesreća – otpasti od Njega.
I pritom, „zahvaljujući“ toj istoj grešci i svemu što je za njom usledilo, saznajemo da čak i u tako strašnoj, bukvalno vaseljenskoj tragediji, čovek ima izlaz, put ka ispravljanju učinjene greške. Mi ne samo da možemo da ublažimo posledice pojedinačnih grešaka. Mi možemo, učinivši glavnu – udaljivši se od Boga – Njemu da se vratimo.
Zato je neophodno ovo razumeti: mi smo u školi, a Gospod je naš Učitelj. Jedini Učitelj i Nastavnik u pravom smislu te reči. I Otac… I On nas ne sudi strogo zbog naših grešaka. Pre nas na njih ukazuje, pomaže nam da ih shvatimo, dovodi nas do zakonomernih zaključaka. To je prirodan i normalan put, prirodno i normalno učenje.
A ono što je neprirodno i nenormalno jeste osećati taj užasan strah od grešaka, ne verujući ni Njemu ni sebi, ne verujući, u suštini, nikome i ničemu. Strah koji nema drugih osnova osim onih „osnova“ koje su se nezakonito sakrile u našoj glavi. Onih osnova koje je neophodno odlučno i užurbano razoriti.
Takva odluka neće biti greška.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI