„Смирење има много страна и много особина. Ипак, тешко га је разумети само теоријски, без личног искуства: исувише много ствари људи погрешно сматрају за смирење.
Спремност да се човек одрекне своје личности, да увек пристаје на све, пасивност, малодушност, па чак и кукавичлук – све то понекад људи називају смирењем. Неки на тај начин лако оправдавају своје слабости, уздижући их на ниво најузвишеније врлине, док други, разумевајући смирење на исти начин, унижавају га и не желе чак ни да чују да у смирењу може бити нешто добро.
Али постоји један предивни пример који може да нам помогне да ипак схватимо смирење мало боље, да на њега погледамо из угла који ће нам дозовлити да увидимо његову мудрост, лепоту, достојанство и снагу. И чак – могућности које се скривају у њему.
Ради се о догађају из живота оснивача џудоа, Џигоро Кана, који сам већ негде помињао у другом контексту.
Према његовом сопственом сведочанству (или је у питању предање о њему – није толико ни важно), једном приликом је он посматрао како су се пахуље снега који је снажно падао, спуштале грану дрвета – на танку, еластичну. Под тежином снега се грана послушно повијала све ниже и ниже ка земљи. Повила се у тој мери да снег већ није могао да не склизне са ње на земљу. Ослобођена, грана се поново исправила и подигла навише.
Џигоро Кано је, како се прича, из те еластичности која обезбеђује победу, извео принцип џудоа. А за нас је овде важније, без сумње, нешто друго: задивљујућа снага смирења која попушта под притиском, али нам не дозвољава да се сломимо. Смирења које унапред види победу – не у жестоком отпору, не у грубој борби, већ у спокојном, разумном трпљењу, у лепоти кротког и мирног духа.
Овај „механизам“ најбоље делује онда када је човеково главно стремљење – ка небу, ка Богу. Када је, пак, човек више заокупљен земаљским стварима, а вечност није ништа више до лепе апстракције, онда… онда може и да не делује.
Међутим, тада ни много других ствари неће деловати“.
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ