„Smirenje ima mnogo strana i mnogo osobina. Ipak, teško ga je razumeti samo teorijski, bez ličnog iskustva: isuviše mnogo stvari ljudi pogrešno smatraju za smirenje.
Spremnost da se čovek odrekne svoje ličnosti, da uvek pristaje na sve, pasivnost, malodušnost, pa čak i kukavičluk – sve to ponekad ljudi nazivaju smirenjem. Neki na taj način lako opravdavaju svoje slabosti, uzdižući ih na nivo najuzvišenije vrline, dok drugi, razumevajući smirenje na isti način, unižavaju ga i ne žele čak ni da čuju da u smirenju može biti nešto dobro.
Ali postoji jedan predivni primer koji može da nam pomogne da ipak shvatimo smirenje malo bolje, da na njega pogledamo iz ugla koji će nam dozovliti da uvidimo njegovu mudrost, lepotu, dostojanstvo i snagu. I čak – mogućnosti koje se skrivaju u njemu.
Radi se o događaju iz života osnivača džudoa, Džigoro Kana, koji sam već negde pominjao u drugom kontekstu.
Prema njegovom sopstvenom svedočanstvu (ili je u pitanju predanje o njemu – nije toliko ni važno), jednom prilikom je on posmatrao kako su se pahulje snega koji je snažno padao, spuštale granu drveta – na tanku, elastičnu. Pod težinom snega se grana poslušno povijala sve niže i niže ka zemlji. Povila se u toj meri da sneg već nije mogao da ne sklizne sa nje na zemlju. Oslobođena, grana se ponovo ispravila i podigla naviše.
Džigoro Kano je, kako se priča, iz te elastičnosti koja obezbeđuje pobedu, izveo princip džudoa. A za nas je ovde važnije, bez sumnje, nešto drugo: zadivljujuća snaga smirenja koja popušta pod pritiskom, ali nam ne dozvoljava da se slomimo. Smirenja koje unapred vidi pobedu – ne u žestokom otporu, ne u gruboj borbi, već u spokojnom, razumnom trpljenju, u lepoti krotkog i mirnog duha.
Ovaj „mehanizam“ najbolje deluje onda kada je čovekovo glavno stremljenje – ka nebu, ka Bogu. Kada je, pak, čovek više zaokupljen zemaljskim stvarima, a večnost nije ništa više do lepe apstrakcije, onda… onda može i da ne deluje.
Međutim, tada ni mnogo drugih stvari neće delovati“.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI