O smirenju koje to nije

Znate i sami sigurno da kada se povede reč o životu u Crkvi, okretanju ka Bogu, često se pominje reč „pokajanje“ odnosno značenje grčkog originala, „metanoja“ što znači preumljenje, promena svog uma, drugačijeg gledanja na sve što je u vezi sa nama.

Ipak mnogi, mnogi među nama smatraju da se radi samo i jedino o tome da čovek prestane grubo da greši. Recimo, pio je i varao ženu, prestaje to da radi, kockao se ili krao, prestaje sa tim. I to je potpuno ispravno, bez toga ne može ni da se govori o prilaženju Bogu, o promeni načina svog života. Međutim, postoji još jedna strana pokajanja, „preumljenja“ – a to je unutrašnja provera i naših stavova, naših uverenja, naših misli. Svega onoga što smo „popili sa majčinim mlekom“ i što uopšte ne dovodimo u pitanje – da li je tačno ili nije, da li nam koristi ili ne? E time se bavi jedan u hiljadu što bi se reklo.

Radi se o tome da što se dogmatske strane vere tiče, manje više se svi pridržavaju (nadamo se) onoga što Crkva propoveda. Ali kada se tiče one druge strane, strane duhovnog života, mnogi i mnogi zapravo samo kopiraju način života i obrasce ponašanja u kojima su odrastali. I to onda nazivaju duhovnim životom, nalaze „argumente“ za to u svetootačkim knjigama, itd.

Recimo neko želi „apsolutnu, monašku“ poslušnost svom duhovniku, iako to od njega niko ne zahteva, zato što se u dubini sebe zapravo boji da prihvati odgovornost za donošenje odluka u svom životu. Takva osoba ima spremne citate za svoj stav iz monaške literature (iako živi u svetu), ali zaboravlja na prostu činjenicu da će Bog „dati svakome po delima njegovim“ (Rim. 2:6), dakle svako je odgovoran za svoj život i odluke koje donosi. Korisno je i ispravno da se traži savet od duhovno iskusnijih ljudi u Crkvi, ali bežati od odgovornosti pod devizom „odsecanja svoje volje“ kao hrišćanin u svetu – kao prvo, štetno je za duhovni život, kao drugo, potpuno je neostvarljivo.

Ili, ljudi koji su odrastali u strogim porodicama, bez imalo prostora za dečiju slobodu i neposrednost, po pravilu smatraju Boga strogim, neumoljivim Sudijom. Njima uporno promiču reči iz Jevanđelja o Njemu kao blagom i milostivom Ocu. Ovo se može razumeti – jer kako da se veruje da je nebeski Otac zaista blag i milostiv, ako je neko od telesnog oca sistematski dobijao poniženja, uvrede, batine ili čak i nije imao prilike da živi sa njim, zato što je otac napustio porodicu? I dok god ne obrate pažnju na svoja najdublja uverenja i stavove koje su izgradili tokom odrastanja, biće „slepi“ za sve reči o mogućnosti milosti Božije prema njima samima.

Ima i onih drugih, koji su „alergični“ na istinu da je Bog takođe i pravedni Sudija, (možda iz istih pomenutih razloga i nesrećnog odrastanja), ali su mislim prvi mnogo češći.

Upravo sam za nas takve, sa takvim odrastanjem i vaspitanjem u nehrišćanskim uslovima, hteo da napišem nekoliko reči o razlikama između lažnog, rekao bih neurotičnog „smirenja“ i onog smirenja o kome govori Gospod: „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim“. (Mt. 11:28-29)

Jer, što se kaže, ovo neurotično „smirenje“ smo već stekli, imamo ga, a želimo da imamo pravo smirenje.

Hajde da prvo vidimo neke od odlika ovog prvog, nama poznatog, neurotičnog „smirenja“.

1. Apsolutno prihvatanje svega što se pročita u knjigama, svih pravila kako se posti (makar to bio monaški tipik od pre nekoliko vekova pisan za monaštvo pre svega), kako se pravilno moli Bogu (u smislu koliko, kada, na koji način) bez ikakvog uzimanja u obzir sopstvenog telesnog, zdravstvenog i duhovnog stanja, da li je neko uopšte u stanju da sve to primeni? I sve ovo sa strahom da se ne bude odbačen zbog najmanje greške ili odstupanja od ideala koji je pred nama. Dakle, ne pokajanje kao iskreni trud prema nečijim realnim snagama, kao recimo dete koje se trudi da nacrta neki lep crtež za svog tatu ili uči pesmu da je izrecituje pred mamom iz ljubavi i zato što želi da vidi da se mama raduje. Ne, nego iz straha da se ne doživi surovo odbacivanje. Kao da je Gospod surovi tiranin. Dakle, u gorepomenutom ponašanju se prepoznaje obrazac iz detinjstva kada se takvo iskustvo zaista dešavalo, kada se zahtevalo da budemo uvek raspoloženi pred roditeljima, „nema tužnih lica, nema plakanja“, da donosimo samo petice iz škole, da se učitelj slučajno ne požali na nas…
2. Isuviše požrtvovano, prisilno, služenje ljudima pod devizom „polaganja duše za bližnjeg.“ Ponovo, ovo nije slobodan i svesni izbor, već se ponavlja scenario u kome je neko odrastao. Ovakvo „služenje“ ne donosi radost već često ozlojeđenost zato što ovo „služenje“ niko ne vidi, ne odobrava ili hvali – pritom nije u pitanju strast sujete, već prosto želja da te neko pohvali za dobro delo koja potiče iz neostvarene potrebe iz detinjstva; ogorčenost zato što je prinudno – zato što se često od strane drugih prelaze granice osobe koja želi da pomogne, koristi se njeno vreme, novac i energija bez uzimanja u obzir da li je ona u stanju i da li želi da se toliko uloži. Drugim rečima osoba se trudi da „zaradi ljubav“, da nesvesno dobije ono prihvatanje i ljubav koje nije dobila u svojoj porodici od ljudi koji su je podizali i vaspitavali i koji su bili dužni da joj to pruže. Dakle, nije svesno biranje da se služi bližnjem, već prosto nije u stanju da drugačije funkcioniše. A to je ogromna razlika.
3. Ogromno osećanje krivice. Recimo vrlo čest primer, kada dete vidi da je majka hronično depresivna, odsutna, zaokupljena svojim problemima i nema vremena za njega. U svom svetu u kome vidi sebe kao uzrok svega, dete počinje automatski sebe da krivi za majčino stanje. Prosto nije moguće drugačije, dete nema psihičke i umne sposobnosti da zaključi drugačije. Kada odraste ovakva osoba će nositi teret krivice (nepostojeće) ali će ga nositi. I kada takve osoba počne da se ispoveda, vrlo lako može da se dogodi da kada ode sa ispovesti nije sigurna da li su joj gresi oprošteni, stalno traži po svojoj svesti još nešto čega se nije setila, vraća se po nekoliko puta da ispovedi i najmanju sitnicu. Jer navika „da se bude kriv“ je tu i to se ne može rešiti ispovedanjem. Ne zato što je ispovest nemoćna, već zato što je u pitanju druga oblast naše duše. Neophodan je ozbiljan psihološki, duševni rad na sebi.
4. Uporno i dosledno odricanje sopstvenih osećanja koja se ne „uklapaju“ u ono što mi mislimo da je ispravno. Na primer, hrišćanin je u svetootačkoj literaturi pročitao da je gnev strast, da predstavlja smrtni greh. I gotovo. Donosi odluku da sve što ga iole može naljutiti potpuno potiskuje iz svoje svesti. Dolazi do toga da smatra da se „on ne gnevi ni zbog čega“. Niti shvata kontekst kada gnev zapravo jeste greh (onda kada gnev prelazi u konkretni postupak pomoću koga se bližnjem i sebi nanosi nepravda i zlo), niti razume da je upravo Bog, Isus Hristos, nama dao gnev kao silu kojom se branimo od zla i greha. Da ne pominjem da se i Sam Bogočovek gnevio u Jevanđelju više puta (Mt. 21:12-13; 16:23; Mk.3:5; Lk. 10:13-15). Nije greh da osećamo osećanja koja nam je Bog dao, greh je ako pomoću tih osećanja povređujemo sebe i bližnje. Međutim, neurotična vrlina „bezgnevlja i smirenosti“ ne vidi u tome problem, a „dobrodošlo“ je i iskustvo iz najranijih godina kada nije bilo bezbedno da se ljutimo zbog roditeljskog odnosa prema nama, jer smo se bojali da ćemo biti napušteni i odbačeni. Stara navika potiskivanja i bežanja od osećanja je ostala, sada je samo obučena u „pobožnu“ terminologiju borbe sa strastima.

Mislim da nam ovih par odlika može pomoći da steknemo predstavu o tome koliko se razlikuje pravo smirenje od onoga što mi sami sa sobom donosimo u veru, a što onda smatramo za kriterijum vere.

Moram da naglasim da je ovo potpuno normalno i prirodno, nije lako promeniti se odmah kada si ceo život živeo u jednom sistemu uverenja, verovanja, kada si disao takvim vazduhom što se kaže.

Nije lako poverovati i osetiti svim svojim bićem da postoji Roditelj kome je stalo do tebe tek tako, bez da se trudiš iz sve snage da zaradiš za postojanje; Koji te voli eto tako, bez da moraš da se „izlomiš“ i budeš uvek savršen, najbolji, bez greške. Koji nam se raduje i Kome je stalo do nas iako smo, da budemo pošteni, u duhovnom pogledu kao bludni sin: prljavi, u ritama, zaudaramo…

I kako je postupio Bog prema bludnom sinu i kako želi da postupa prema nama, samo ako dozvolimo?

„Otac njegov sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i poljubi“ (Lk. 15:20).

Mislim da kada ovo budemo osetili svojim bićem, pravo smirenje može da uđe u naš život. Onda ćemo stvarno početi da shvatamo da su se naše okolnosti i životna situacija promenile. Nismo više deca koja zavise od telesnih roditelja. Možemo da se radujemo i možemo zaista da se smirimo na pravi način – u naručju svog nebeskog Oca.

Da li je ovo lako? Nije. Sveti Ignjatije Brjančaninov piše: „zameniti naviku navikom, svojstvo svojstvom, osećanje drugim osećanjem, suprotnim, to je trud, to je pojačani dugotrajni rad“.

Ali, da li je lako živeti sa onim gorepomenutim odlikama „smirenja“? Takođe – nije.

Hajde da probamo onda ovo drugo, jer će nas to dovesti do stvarne promene. Hajde da probamo da pišemo drugačiju priču u odnosu na naš prethodni život. Hajde da se stvarno preumimo.

Prvi korak je da osvestimo kakva je situacija. Drugi korak je da priznamo sebi kako zaista jeste. I da se na dalje trudimo da na sebe gledamo makar malo na način na koji nas gleda naš nebeski Otac.

Stanoje Stanković