Предлажем кратко размишљање које свако од нас може да примени у свом животу. Посебно да се сети истина о којима пише Марина Филоник у тренуцима када се осети напуштено, усамљено, потиштено…
*
Уместо самоосуде и гласа унутрашњег критичара
Човеку је неопходна сунчева светлост. Како примамо зраке сунца?
Врло једноставно – излажемо себе светлости. Али, ако си обучен, ако си се сакрио у жбун или склупчао у лопту, колико год сунца било – његова светлост неће доћи до тебе. Потребно је да изађеш из жбуна, скинеш одећу, легнеш на обалу реке или мора и опустиш се под сунцем.
Овим и треба да се бавимо: да изложимо себе сунцу Љубави, погледу особе која нас воли и/или Бога.
Молим вас, сунчане купке љубави прихватајте као облик психотерапије и то ће формирати ваше самопоштовање. Ово ће надокнадити недостатак „витамина Д“ – прихватања. Можда вам родитељи у једном тренутку нису дали довољно или једноставно постоји таква потреба. То је нормално – потребна нам је светлост.
Доживљавање стања када сте прихваћени је веома исцељујући процес.
Нећемо се бојати да ће на нас Бог обрушити нешто са чиме нећемо моћи да се носимо. Знамо да је Он сам постао човек, Он се умањује због нас и сразмерно нама. Бог неће проваљивати, Он деликатно прихвата степен отворености врата који Му нудимо, меру блискости коју смо спремни – да Га пустимо унутра. Он улази корак по корак, мало по мало, и ако сте искрени, ово ће бити потрага за Живим Богом.
Христос говори: „назвао сам вас пријатељима“ (Јн. 15:15). Ако се будемо учили да проживимо свој бол са блиским пријатељем, онда још више можемо научити да га проживимо са Христом.
Штавише, са Христом, који Сам жели да постане твој блиски пријатељ, жели само да буде близу тебе и да ћути са тобом док говориш о ономе што те озбиљно брине, шта ти је сада на срцу.
И то је оно што ми се чини да је доступнио свим људима, без обзира на порекло, образовање, ниво културе итд.
То је оно што је потребно свакој особи.
Нисте сами. И можете једноставно да постојите. Будите какви јесте. Будите с Њим. Будите заједно.
КОМЕНТАРИ