Игуман Нектарије пише о нечему за шта би многи од нас рекли „па, добро, сви ово знамо“. Али, да ли знамо заиста, још важније да ли ову истину осећамо и дозвољавамо да нас она мења?
*
Необично је важно – дан за даном обнављати, актуелизовати у себи осећање онога што је у нама заједничко са Богом, што нас сједињује са Њим и што нам је сродно.
Непријатељ се непрестано труди да нам убацује мисао о томе да смо Богу – туђи. Да Њему није стало до нас. А ако Му и јесте стало, онда ми у себи немамо ништа што би могло да оствари наш живот са Њим; да је све што је у нама достојно само казне или чак потпуног уништења.
То је лаж, страшна и покварена. Међутим, многи јој верују и многе она погубљује.
Ево зашто је потребно опет и опет налазити не само оно лоше, већ и оно што је добро у себи, оно што је у нама од – Њега. И трудити се над тим замецима добра, радовати им се; чинити оно што зависи од нас да би се они подизали увис, ка небу, ка свом Извору, Богу и нас подизали и узвишавали ка Њему.
Шта је то – „заједничко са Богом“? Тога у нама има много више него што можемо да помислимо или чак да сагледамо у себи. Јер „Његов и род јесмо“ (Дела ап. 17:28). То јест, наше сродство са Господом није нешто измишљено, плод маште, већ је потпуно реално. Сродник је увек на почетку налик на Сродника.
Заједничко – милосрђе, брига, доброта, разумност, духовност и наравно, љубав. И много тога другог – уопште све добро што може да постоји. Међутим, потребно је почети са оним што нам је толико јасно и толико доступно – љубављу. Са делатном, доживљеном, са љубављу коју осећамо срцем и целим бићем.
И опет – не треба слушати непријатеља који покушава да нас уведи – љубави у нама нема. Она постоји. Када је не би било, не би било ни нас самих. Она увек живи у нама, или као оно што осећамо и показујемо, или као оно за чим имамо потребу.
Љубав може бити мала, као једва тињајући жижак, међутим, у нашој власти је да учинимо све да се он претвори у пламен. И Господ ће нам обавезно помоћи у томе.
Ништа друго нас не сједињује са Њим и међусобно као љубав. Ако волимо, шта год непријатељ да учини, ни на који начин не може да нам одузме осећање заједништва са нашим Творцем и Његовим створењем. И увереност да смо ми Богу – потребни.
Зато што, волећи, ми знамо да су ономе који воли потребни сви они које воли – то знамо из сопственог искуства.
А Господ воли – све.
Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.
Превео Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ