Iguman Nektarije piše o nečemu za šta bi mnogi od nas rekli „pa, dobro, svi ovo znamo“. Ali, da li znamo zaista, još važnije da li ovu istinu osećamo i dozvoljavamo da nas ona menja?
*
Neobično je važno – dan za danom obnavljati, aktuelizovati u sebi osećanje onoga što je u nama zajedničko sa Bogom, što nas sjedinjuje sa Njim i što nam je srodno.
Neprijatelj se neprestano trudi da nam ubacuje misao o tome da smo Bogu – tuđi. Da Njemu nije stalo do nas. A ako Mu i jeste stalo, onda mi u sebi nemamo ništa što bi moglo da ostvari naš život sa Njim; da je sve što je u nama dostojno samo kazne ili čak potpunog uništenja.
To je laž, strašna i pokvarena. Međutim, mnogi joj veruju i mnoge ona pogubljuje.
Evo zašto je potrebno opet i opet nalaziti ne samo ono loše, već i ono što je dobro u sebi, ono što je u nama od – Njega. I truditi se nad tim zamecima dobra, radovati im se; činiti ono što zavisi od nas da bi se oni podizali uvis, ka nebu, ka svom Izvoru, Bogu i nas podizali i uzvišavali ka Njemu.
Šta je to – „zajedničko sa Bogom“? Toga u nama ima mnogo više nego što možemo da pomislimo ili čak da sagledamo u sebi. Jer „Njegov i rod jesmo“ (Dela ap. 17:28). To jest, naše srodstvo sa Gospodom nije nešto izmišljeno, plod mašte, već je potpuno realno. Srodnik je uvek na početku nalik na Srodnika.
Zajedničko – milosrđe, briga, dobrota, razumnost, duhovnost i naravno, ljubav. I mnogo toga drugog – uopšte sve dobro što može da postoji. Međutim, potrebno je početi sa onim što nam je toliko jasno i toliko dostupno – ljubavlju. Sa delatnom, doživljenom, sa ljubavlju koju osećamo srcem i celim bićem.
I opet – ne treba slušati neprijatelja koji pokušava da nas uvedi – ljubavi u nama nema. Ona postoji. Kada je ne bi bilo, ne bi bilo ni nas samih. Ona uvek živi u nama, ili kao ono što osećamo i pokazujemo, ili kao ono za čim imamo potrebu.
Ljubav može biti mala, kao jedva tinjajući žižak, međutim, u našoj vlasti je da učinimo sve da se on pretvori u plamen. I Gospod će nam obavezno pomoći u tome.
Ništa drugo nas ne sjedinjuje sa Njim i međusobno kao ljubav. Ako volimo, šta god neprijatelj da učini, ni na koji način ne može da nam oduzme osećanje zajedništva sa našim Tvorcem i Njegovim stvorenjem. I uverenost da smo mi Bogu – potrebni.
Zato što, voleći, mi znamo da su onome koji voli potrebni svi oni koje voli – to znamo iz sopstvenog iskustva.
A Gospod voli – sve.
Sa telegram kanala igumana Nektarija Morozova.
Preveo Stanoje Stanković
KOMENTARI