Православни психолог Наталија Усова пише из свог искуства рада са људима који страдају од онога од чега у великој мери страдамо и ми сами. Од искривљене слике о Богу која нам доноси страдање.
*
Понекада долази човек не са болом, већ са осећањем кривице. И не просто са осећањем, већ са нечим што је проникло у саму његову суштину – као да он стално ради нешто погрешно. Није довољно смирен. Није довољно послушан.
Исувише жели, исувише осећа. Сувише је жив.
Говори да верује у Бога. Али са вером је дошао и страх.
Страх да не погреши. Страх да не наруши правила.
Страх да ће се Бог окренути од њега и тада ће се све распасти.
💔 Ово није вера. Ово је религиозна неуроза.
Она се посебно често формира тамо где се вера замењује системом забрана, а љубав системом кажњавања. У православној средини, (посебно међу женама) често се може наићи на то танано, болно осећање:
„Ако се радујем, значи да сам горда“.
„Ако се наљутим – значи да чиним грех“.
„Ако сам се уморила – значи да немам трпљења“.
„Ако нешто желим – треба да се тога одрекнем, да се не би погордила“.
Тада унутрашњи живот почиње да се умањује. Не зато што је човек лош. Већ зато што тражи љубав, а налази само контролу.
Понекада то има корен у детињству:
– строга мама за коју је смирење била главна врлина,
– или бака која је говорила да „Бог све види“. Ово није доносило радост, већ страх.
– или исповест након које си излазила потпуно сметена, узнемирена.
Тако се рађа неуроза, не из вере – већ из искривљене представе о Богу. Тамо где Бог није Онај Који воли, већ те прати шта радиш. Не подржава, већ проверава.
Међутим, у истинској вери се не ради о страху, у њој се ради о прихватању, путу, о унутрашњој истини. О томе да можеш и да погрешиш и да будеш вољен/а. О томе да осећања нису грех, већ да су једноставно део тебе.
А ако те боли – Бог је ту.
Шта да радиш ако се бојиш Бога?
Ако ти се чини да Он кажњава, прати те и проверава?
Понекада човек говори шапатом: „Бојим се Бога…“ или „Мислим да Њему није стало до мене…“ И ту додаје: „То је сигурно ужасно…“
Ја у овоме не чујем богохулство. Ја чујем бол. И дуги, дуги пут усамљености.
Када си желео љубав, а чуо си:
„Смири се“.
„Твоја воља је грех“.
„Ако боли – значи да си заслужио“.
И у срце се усељава слика Бога, Који није Светлост, већ Судија Који посматра. Строги, удаљени.
Онај који „може да ти одузме“ или „да провери колико си снажан“. Кога треба да умољаваш, да заслужиш или да орасположиш.
💔 Ово није вера. Ово је трауматско искуство пренесено на духовност.
Шта можеш да учиниш ако у теби живи такав страх?
🌿 1. Схвати одакле потиче.
Бог не долази у наш ума гласом казне. То је глас родитеља који те је осуђивао. Глас баке која те је плашила. Овај страх није твој. Њега су у тебе ставили. И од њега се можеш растати.
🌿 2. Одвој осећања од „греховности“.
Можеш да се љутиш – и нећеш бити лоша.
Можеш да желиш – и да не будеш егоиста.
Можеш да не будеш успешна – и нећеш бити кажњена.
Осећања нису грех. Она су једноставно део срца које је живо. Ако их будемо гушили у име „побожности“ – тада то није вера, већ насиље над собом. Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.
🌿 3. Мењај слику о Богу.
Можда си цео живот слушала о Богу, али ниједном ниси разговарала са Њим заиста. Не по правилу, већ од срца. Можеш да почнеш од почетка.
Замисли: а шта ако је Бог добар?
Ако те воли, чак и када си уморна, када си љута, када си скроз збуњена? Шта би ти Бог рекао сада?
Ово није фантазија. Ово је повратак ка живој, правој вези са Њим. Где више нема страха.
Где је Љубав. Без условљавања.
Са телеграм канала Наталије Усове
превео Станоје Станковић
*
Желео сам да нагласим Наталијину мисао: „Признати и схватити своја осећања је најбољи начин да се њима управља.“ Ово је кључно у путу стицања унутрашње слободе, јасноће и спокоја када су наша осећања у питању, колико год она била тешка и непријатна.
Зато желим да вам поклоним мини-курс о писању дневника. Пријавите се и послаћу вам га потпуно бесплатно. Ако неко оклева зато што мисли да је у питању некаква немоћ или срамота да се тражи помоћ и савет, верујте, апсолутно није истина. Ја први пишем дневник стално, мени самом веома помаже.
Станоје Станковић
КОМЕНТАРИ